ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

koliko sedite, ne ćaskate – oni to jako cene. Vas ne podnose oni
čiji ste konkurent, oni nastoje da podmetnu, da devalviraju, da
intrigare, ali ja nikada na to nisam trošila vreme, apsolutno nikad!
U Institutu smo funkcionisali potpuno normalno, nije bilo
nekih incidenata, sećam se da mi je Nikezić jedanput rekao: „Ti
nikad ne govoriš kako je tebi u Institutu, ja imam utisak da je
to kao vazduh pun benzina i da je dovoljan samo neki mali incident,
da se kresne šibicom i da to eksplodira“, a ja sam rekla:
„Pa, otprilike je tako“. Naravno, potrebno je bilo veliko samosavlañivanje.
I nije u pitanju toliko indoktrinacija koliko ljudi
stvaraju situaciju, oni to predstavljaju kao limit koji im je odnekud
postavljen, a to je autocenzura, nesposobnost. Evo Rusija,
ako je negde postojala cenzura, postojala je tamo, ali postojali
su ljudi koji su iz svojih ladica nešto izvukli kad je ta cenzura
prošla. Ovde toga nije bilo, nisam videla ni romane, ni partiture,
ni istorijske studije... Kad su došli mladi ljudi u Institut, već
je bilo drukčije, ja sam se njima mnogo bavila, ja sam imala
strpljenje da sve njihovo pročitam, da ih, koliko sam znala,
uputim, razgovarala sam, debatovala, čitala njihove rukopise,
ništa mi nije bilo teško da za njih uradim, da napravim registar,
recenziju, apsolutno mi do dana današnjeg, nije bio neki
napor da za njih nešto uradim. Rekla sam povodom nove Dubravkine
(Stojanović) knjige, ja mislim da je stvarno najvažnije
da oni gledaju šta vi radite, to što pričate manje-više. Tada se
situacija u Institutu bitno promenila, nekako je to postalo manje
sklerotično. Rezultati se vide u istoriografiji danas.
Ali, evo, Vi i sada navodite samo pozitivne primere,
da li je moguće da nije bilo ni jedno negativno
iznenañenje, da ste od nekog očekivali podršku,
imali visoko mišljenje o njemu, a da je to izostalo?
– Znate šta, u toj strukturi naravno da je bio jedan zaokret,
da vas ljudi nisu pozdravljali...
Ali, baš iznenañenje?
– Pa, jedno jedino iznenañenje je bilo od Oskara Daviča
koga sam ja dobro znala, i on mene. On me je jednom sreo i, to
66