ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

talo im je. Oni bi u školi, kad tamo pitaju za zanimanje roditelja,
uvek rekli „profesor“, da bi oni rekli za mene „političar“ –
pa to bi bilo strašno! Oni su znali i te ljude, Nikezića, Tepavca,
oni su dolazili u našu kuću, mi smo tada živeli vrlo povezano jer
smo bili izolovani i okruženi ljudima zle namere i nepoverenjem,
oni su ih voleli, poštovali, znali su da su obični, normalni
ljudi, ljudi koji nemaju nikakve privilegije. I to hoću da Vam
ispričam, pazite, 1972. kad se vode ti četvorodnevni razgovori
kod Tita, moj stariji sin ima trinaest godina, on je roñen 1959.
godine, mi nikada nismo u kući pričali o politici, pričali smo o
stvarima koje utiču na opredeljenja, naročito kad je počela kriza.
Moj stariji sin, koji je specifična osoba, ima dubinu i ima poziv
koji njemu stvarno odgovara, kad sam ja pošla na te razgovore,
što je za mene bilo šokantno, on je rekao: „Ja poznajem tebe,
ti jedino nećeš moći da radiš ono što ne misliš!“ To je fantastično,
ja to nikad nisam zaboravila, on je imao trinaest godina!
Kad vas vaše dete tako opomene, i sad da kažete – ja se kajem,
ja sam bila u zabludi. Ja nikad nisam bila u zabludi! Kada posle
pedeset godina slušam ljude koji su proveli život u tom pokretu,
da su oni pola veka bili u zabludi, ja imam dubok prezir!
Uvek sam mislila – šta, ti sledećih pedeset godina nećeš biti u
zabludi?! To je smešno! Razumeš svoje vreme, reaguješ koliko
možeš na osnovu svoga morala, znanja, inteligencije, na osnovu
hiljadu okolnosti, ali da kažeš da si bio u zabludi jer si živeo u
Jugoslaviji?! Meni je to grozno, iskreno da Vam kažem!
69