ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

žem, od nje ste učili matematiku, ali ste neverovatno mnogo
učili kako treba, u suštini, živeti. Izmeñu nas dve je postojao vrlo
prisan odnos od početka, tako da sam ja bila u prilici da slušam
njene reakcije na razne situacije. Ona je pre Drugog svetskog
rata bila levo orijentisana, nikad nije pripadala nekoj organizaciji
ili pokretu, ali je a priori bila protiv progona, sankcija,
uvek je bila na strani progonjenih levičara, i u gimnaziji, bilo
da se radilo o ñacima ili o profesorima, kao što je to bila i posle
1945. godine. Vrlo dobro pamtim kako je ona sa mnom, sa
mladom osobom, razgovarala kao sa sebi ravnom i kako mi je
pričala da su nekog lekara uveče gonili i ona kaže: „Pa kako
možeš rešiti da nekog ubiješ bez suda?!“ To sam vrlo dobro
upamtila. Sećam se, još sam bila u početnim razredima gimnazije,
održavao se neki zajednički sastanak učenika i profesora
na kome je govorio jedan od prvoboraca, Raja Nedeljković. On
je bio strog čovek, posle je bio republički poslanik, član CKSK
Srbije, bio je Kragujevčanin, i na tom sastanku on je govorio vrlo
strogo, na neki način preteći protivnicima. Sećam se da je bila
zima, pošla sam kući sa mojom profesorkom hemije, zvala se
Ljubica Filipović, bila je krupna žena, i tako, kroz taj mrak ona
je sa mnom kao devojčicom išla i sva je ceptela, ja sam tada
shvatila da je u ratu izgubila sina, i onda je rekla kako je vlast
uvek ista, kako je uvek arogantna, kako uvek preti i sva je, nekako,
podrhtavala tokom tog razgovora. Znam da sam se uz nju
šćućurila, da sam osećala da je ona pogoñena, pratila sam je do
kuće i to je, nekako, ostalo duboko u meni, te stvari su mi se
jako utisnule. Razmišljala sam zašto su te žene toj devojčici pričale
takve stvari? Da li je to bila stvar poverenja, da li su one
mene osećale jer nikad nisam bila na strani neke agresije u odnosima,
ili su i same htele da, na neki način, utiču na mene?!
To su detalji na koje sam se često u životu vraćala u sudarima
sa osionošću koja je meni smetala i u komunizmu i u postkomunizmu
podjednako, kad ona nije pod nekom kontrolom... Naši
profesori su poznavali život svake svoje učenice, oni su odlazili
u naše kuće, razgovarali sa našim roditeljima, oni su nas, zapravo,
učili kako se govori i kako se misli. Ja se apsolutno ne sećam
nikakve indoktrinacije u školi. U kragujevačkoj gimnaziji
je bilo puno profesora ruskih emigranata i nisu oni samo preda-
20