ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

vici dodeli penzija. Ili, kada je Ilija Kolarac svoju imovinu poklonio
„otačestvu“, Skupština je odbila da mu izrazi zahvalnost.
A kad je umro osnivač i prvi urednik Novina serbskih, Dimitrije
Davidović, one nisu objavile ni vest o njegovoj smrti. Otkuda
sve to? Po mom mišljenju postoje dva objašnjenja. Prvo je to što
Srbija, kao ni druge balkanske države nije bila zasnovana na
vladavini zakona pred kojim su svi jednaki. Tito je govorio: „Nemojte
se držati zakona kao pijan plota.“ Ali je i u višepartijskom
sistemu većina apsolutizovala sva prava, po Stojanu Protiću
„vlada ne samo da može, nego ponekad i mora da uradi nešto
mimo zakona“. Drugim rečima, kako je rekao jedan opozicioni
poslanik u XIX veku: „Za Srbiju može važiti jedno pravilo: čija
vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda.“ Iz zatvora se, govorio
je Nikola Krstić, išlo u ministarsku fotelju, iz ministarske
fotelje – u zatvor. Hoću da kažem da je istorija partijske države
u Srbiji vrlo duga. Drugo, mi nismo dijaloška, već autoritarna,
aprioristička kultura. Svaka strana misli da poseduje apsolutnu
istinu. Onda ostaje samo ono što je Nikola Stojanović posle
sukoba Srba i Hrvata 1902. rekao: „Do istrage naše ili vaše.“ I
odmah krajnja sredstva, ubistva, bojkoti, represija. Sećam se
kako mi je Marko Nikezić pričao jedan svoj doživljaj. Na Kalenićevoj
pijaci, posle odlaska liberala, seljak kod koga je kupovao
jabuke, procedio je preko kantara: „Što ga ne ubiste.“ Naravno,
mislio je na Tita. Pričajući mi to, Nikezić je više za sebe zaključio:
„I on bi ga odmah ubio, i baš je našao ko da mu to uradi.“
Kod nas se od ubistva brzo stiže do cveća i sveća. Ali, pripreme
za svako ubistvo su duge i otvorene. Našu istoriju obeležava nasilje:
dinastička smena, partijski obračuni, sukobi u vladama i
parlamentu, hajdučija i njena ambivalencija od Vuka Karadžića
do danas – i herojstvo i zločin. Milorad Ekmečić nalazi da su
sva politička ubistva u Srbiji delo stranih sila. A ja smatram da
je to slaba tradicija pravne države i nedostatak mehanizama
koji bi omogućili da se konflikti rešavaju nenasilno. Odsustvo
dijaloga i nepristajanje na kompromis. To je problem i Rusije.
Emigracija je konstanta ruske istorije. Ali, nema dijaloga ni unutar
nje ni sa sredinom u kojoj ona boravi: Ruska Švajcarska,
Ruski Berlin. Konačno slobodna, ruska emigracija je zatvorena
i stvara doktrine primenljive samo na Rusiju. „Tamo, u Rusiji“,
266