ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

Nikada nije poželeo da se javno oglasi?
– Ne, nas dvoje smo pristali na razgovor sa Slavoljubom
Đukićem, ja sam imala otpor iskreno da Vam kažem, to je već
negde 1988/89. uoči njegove smrti, on je tada rekao: „Ja to ne
mogu bez tebe da uradim.“ I ja sam pristala iz neke solidarnosti,
sećam se, bio je u bolnici kada je tu knjigu pročitao, držao je
na krevetu i onako, bacio je na susedni krevet i rekao: „Laka
knjiga o ozbiljnoj stvari!“ To je bio komentar, ništa u knjizi nije
bilo netačno, ona je odigrala ulogu, skrenula je pažnju, ali to je
bilo daleko od neke istorije. Kada je pročitao Đukićevu knjigu,
Milovan Đilas me je pozvao telefonom, prvi put. Bio je uzbuñen.
Rekao mi je: „Da su bile drugačije meñunarodne okolnosti, Nikezića
i Vas bi ubili.“ „Pa, nisu ni Vas“ odgovorila sam. „To je
drugo. Ja sam bio sam“ rekao je Đilas... Ne znam na kakvu bi
probu Nikezića rat stavio, često o tome razmišljam, on nije taj
temperament kao Tepavac, da reaguje... Nisam sigurna koliko
bi se angažovao.
Mislite da se ne bi oglasio?
– Oglasio bi se, sigurno, ali je uvek govorio: „Ili treba reći
nešto što će da ih zaboli, ili ne treba ništa govoriti!“ Tako je
on mislio. Drugo, ne bi se on vratio u politički život, niko ga nije
ni tražio jer su oni smatrali da je najvažnije to izbeći. Možda bi
se javno odredio prema tom ludilu u ratu, zločinima. On je poznavao
Srbiju, ali mislim da bi njeno lice koje se pokazalo u ratu,
na neki način i njega zaprepastilo, tako mi se čini... Znate
šta, čovek ne može ni sebe da predvidi, a kamoli druge ljude. U
svakom slučaju ja mislim da je bio jedan od najdubljih ljudi
koje sam srela, koji je imao koncepciju, koji je mislio.
99