ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

naučni jezik, onda su svi putopisci kroz Srbiju u XIX veku bili
„satanizatori“ jer su pisali nepovoljno, što ne znači nedobronamerno,
o našim rñavim putevima, nerazvijenom školstvu, rñavom
zdravlju naroda, o zaostaloj proizvodnji... Putopisci su govorili
da primećuju zarobljenost naroda maglovitim idejama.
Platon Kulakovski koji je bio veliki prijatelj Srba, profesor na
Velikoj školi u Beogradu, pisao je: „Dušanovo carstvo ne da
Srbima da spavaju, a tako im je potreban prosvetiteljski rad,
potrebni su im racionalni ljudi.“ Milošević je proizvod toga
duha, nije on čupoglavac koji je iskočio iz kutije, on je izraz jednog
socijalnog i političkog ambijenta. Na svakoj šoferšajbni su
bile njegove fotografije, i u svakoj radnji, njegovo ime se i danas
izgovara u deminutivu, znamo šta se sve govorilo, stvoren je u
jednom trenutku konsenzus oko pravljenja srpske države. U
Ćosićevim Piščevim zapisima vidite kako se stvara široka koalicija
oko Miloševića do rata u Bosni, do Dejtona u suštini, a
onda dolazi do razlaza. Postoje faktički dva centra, jedan je oko
ciničnog i pragmatičnog Miloševića, koji hoće da pusti Srbe u
Bosni niz vodu, a drugi je intelektualni krug kome crkva postaje
okvir za okupljanje, za debatovanje, za mirenje Srba u Bosni,
koji su se meñusobno posvañali i Miloševića koji se sa njima
posvañao. Otuda se i upravlja, jer ako ti intelektualci pišu
saopštenje Sinoda, ako vode zapisnike sa sastanka kod patrijarha
o tome šta bi trebalo raditi, onda to nisu samo neobavezne
debate. Ratovi devedesetih godina su retko dokumentovani ratovi.
Snimljeno je mnogo materijala, objavljeni su dokumenti,
napisano je puno različitih knjiga. To niko ozbiljan i savestan
ne može više da ignoriše. Ćosić sada, u svojim knjigama rezignirano
kaže: „Propao je naš poduhvat da rešimo nacionalno
srpsko pitanje kao državno pitanje.“ A to znači – svi Srbi u jednoj
državi! Dakle, pojava Slobodana Miloševića ima svoju istoriju
i ta istorija meni liči na ono što se dogañalo krajem tridesetih
godina kada je stvarana Banovina Hrvatska, i kada je delovao
Srpski kulturni klub. To je ideja nacionalne države koja je
starija i od Slobodana Miloševića i od komunista, starija je i od
Nikole Pašića, to je nacionalna ideologija koju Milošević nije izmislio,
on je nañen da je izvršava. To je nemirenje sa Jugoslavijom,
naročito od šezdesetih godina, kao složenom, federativ-
212