ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

gotovo da me tako vide moji profesori. Jedan od retkih ljudi koji
je toga bio svestan u mome karakteru je bio Marko Nikezić. On
mi je govorio: „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!“
Tačno, i ja to Vama mogu da kažem, to je jedna od barijera za
ovaj razgovor jer to je nešto autentično što će možda neko sutra
da pročita i da kaže – šta sad ona priča tu priču?! A zaista je bilo
tako. Ja politiku nikad nisam shvatala kao profesiju, kao nekakav
poziv, ja se vrlo dobro sećam svojih studija, bio je neki
studentski skup, popunjavali smo glasačke listiće za studentski
odbor, naišao je moj profesor Radoslav Bošković koji je predavao
staroslovenski jezik i uporednu gramatiku slovenskih jezika,
koga sam ja obožavala, smatrala da je stvarno ingeniozan.
On je bio zaprepašćen, mene tu vidi meñu aktivistima i pita:
„Perovićeva, šta ćete Vi ovde?“ Ja sam rekla da nešto pomažem
i tako... Hoću da Vam kažem, politički angažman dobrog dela te
generacije je bio neko služenje opštem dobru, mi smo to tako
razumevali. Zato je meni vrlo teško da Vam o tome govorim jer
posle svega što se desilo, to ljudima izgleda neuverljivo. Ali,
znate kako, mi smo tom pokretu prilazili dobrim delom zato što
je on nas tražio, kao najbolje ñake, kao ljude koji imaju prirodni
autoritet u svojoj sredini, mi smo tako tome prilazili, a ne da
postanemo funkcioneri, da upravljamo ljudima, pogotovo da
imamo neke privilegije.
Koliko su se kragujevačka i beogradska sredina
razlikovale u vreme kada ste prešli u glavni grad?
– Moram reći, ne mnogo. Kragujevac je u to vreme ipak
imao časopis, postojalo je neko pamćenje, postojala su udruženja,
predavanja, onda su počeli da se organizuju koncerti, izložbe,
tako da Kragujevac nisam doživljavala kao neku puku provinciju
iz koje ja sad odlazim u velegrad, ne bih mogla da kažem
da je to bio slučaj ni sa mojim drugaricama i drugovima.
Mi smo se, naravno, radovali dolasku na studije u Beograd, zadržale
su se te veze bez obzira na fakultete na kojima smo se
našli neko vreme, a onda, kako to biva obično u životu, počeli
smo da se na neki način udaljavamo. Ja sam došla na studije
1952. godine, hranili smo se u studentskoj menzi, prve dve go-
24