ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

ealnost tamo uopšte?! Otišli smo sa funkcija kada je bilo jasno
da ne možemo prihvatiti sve uslove, bili smo u izvesnom smislu
lojalni, nismo tražili nikakvu solidarnost sa nama da bismo sačuvali
ljude. Nikezić mi je tada rekao: „Ako će oni našom kožom
platiti opstanak ove države, u redu, to je još najjeftiniji način!“
Ja ga vidim kao retku ličnost koja je imala dubinsko razumevanje
vremena, koja je bila sposobna za evoluciju, kao čoveka koji
nikad nije težio nekim materijalnim privilegijama. On je živeo
u stanu za koji sam, uostalom, ja kao sekretar CK, išla da regulišem,
to mi je i pripadalo, njegov vozač iz CK je vozio njegov
privatni automobil koji su oni kupili na kredit. Mislim da je to
bila, kako da Vam kažem, najgora jezuitska sujeta, to je bila intelektualna
sujeta... Tako, suviše je rano otišao, to su sedamdesete...
Kad se povukao, kad smo podneli ostavke, on je vrlo
mnogo čitao, čitao je sa sistemom, napravio je sebi neku klasifikaciju,
bavio se vrlo disciplinovano vajarstvom, stvorio je sebi
prostor, bio je onaj temeljni radnik koji svakog dana radi, ne do
samoiscrpljivanja, ali vrlo postupno. Ja mislim da je naše prijateljstvo
bilo retko i to smatram jednom od, možda, nezasluženih
privilegija u svom životu, jer, svega sam se načitala i naslušala,
ali sam retko našla da su dvoje ljudi, koji su se mogli sukobiti,
mi smo jedno drugom govorili svoja neslaganja, imali podjednako
razumevanje posla i neograničeno meñusobno poverenje.
To je jako važno u javnom poslu. Ja sam veoma teško doživela
njegovo umiranje koje je bilo, mogu Vam reći, sa velikom racionalnošću
i dostojanstvom. On je bio toga svestan, mislio je da
čovek treba da živi dok život ima nekakav kvalitet. U bolnici
smo često pričali, nikad o bolesti jer je bilo glupo da ja njega tešim,
a da on, opet, mene uverava da postoje neke šanse. To je
bilo 1990, imao je u sobi televizor, moram reći da se VMA tu pokazala
korektna i profesionalna i mislim da je to dolazilo iz ličnog
respekta prema njemu, niko to nije, bar se nije osetilo, pokušavao
da spreči. Pratio je sve koliko je mogao, razgovarali
smo, on je mislio da Srbija ide u sukob, da ide u ćorsokak, nije
time bio iznenañen, bilo mu je jasno u kom to pravcu ide ali nije
video ni snage ni ljude koji bi to mogli da razumeju i da naprave
neki zaokret.
98