ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

veoma širok partijski krug ljudi i kad dobijete jedno takvo svedočanstvo
iznutra, vrlo je bilo teško da u zemlji računate na neku
podršku. To, naravno, nije značilo da se izjednačite sa metodama,
to je sasvim drugo pitanje. Ta ideološka tenzija izmeñu
KPJ i KPSS je nastavljena i to po dve osnove. Pokazalo se da ni
u Sovjetskom Savezu nije bilo lako napraviti preokret. Ubrzo je
Hruščov uklonjen udarom, došao je Brežnjev, njegova vladavina
je trajala dvadeset godina i bila je vezana za to opadanje, tako
da se velika nada da će sa Hruščovom led krenuti u celoj Istočnoj
Evropi, polako gasila. Drugo, došlo je do pobuna u drugim
istočnim zemljama, došlo je do pobune u Istočnoj Nemačkoj, do
pobune u Mañarskoj sa mnogo žrtava, došla je sasvim nova situacija
u Poljskoj sa postepenim nastajanjem opozicionog pokreta
koji je prodirao u čitavo društvo. To je latentna pobuna,
cela Istočna Evropa je na neki način to odbacivala, to se uvek
završavalo porazima, novim hapšenjima, u prolivanju krvi...,
teško je da jednu takvu orijentaciju u zemlji koja je izašla iz celog
tog kruga, branite i da joj date istorijsku satisfakciju. Mislim
da je to ključno pitanje. Ja se sećam kada je počelo to pitanje
da se otvara, prvi su tu, moram reći, bili Slovenci, to je išlo
preko literature, ona je uglavnom otkrila golootočku istinu,
preko nje su išla saznanja o teroru, o stradanju, ali mi još nemamo
ozbiljnih studija o tome, čak ni o dokumentima do kojih
je moguće doći, koliko ja znam samo je Radonjić iz Crne Gore
objavio knjigu o tome. Znači, stalna tenzija koja je postojala,
Program SKJ sa naznakama napuštanja dogme: „Ništa ne sme
biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziñeno...“ bio je osuñen
u meñunarodnom komunističkom pokretu, uvek ste imali to
vruće-hladno, ne može se reći da u zemlji nije bilo orijentacije
ka studijama staljinizma, ja se ne sećam da je tada neko, čak ni
od kritičara, pokušavao da jugoslovenski slučaj svrstava u staljinistički
blok. Na kraju, imali ste Institut za meñunarodni
radnički pokret gde je bilo mnogo ljudi koji su kasnije bili kritičari
i zvali su se disidentima, održavani su skupovi koji su se
zvali „Marks i savremenost“, najfrekventnija reč je bila humanost,
bili su skupovi posvećeni pitanjima savremenog humanizma...
Danas se niko ne vraća na to, a mora se vratiti da bi se
videlo, uz osudu zbog žrtava i metoda, šta je tu, uopšte, ko hteo!
30