ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

6. PROGONITELJI I PROGONJENI
„Bilans ratova devedesetih godina je
porazan. Treba naći krivca“
Kao istoričarka ste se bavili političkom kulturom
koja neistomišljenika percipira kao
arhineprijatelja.
– Tačno je da je ovde uvek postojala potreba za neprijateljem:
bez njega nije moguće jedinstvo. Uzmite, na primer, napade
na Marka Ristića, unuka Jovana Ristića, nadrealiste, prijatelja
Miroslava Krleže, diplomate. Ćosić kaže da je Ristić prvi
anacionalist koga je on upoznao. Pa, zatim, Bogdan Bogdanović,
arhitekta, pisac, crtač, stari Beograñanin – koji se smirio
kad je odavde otišao. Pa, Radomir Konstantinović, sin Mihaila
Konstantinovića, pisac Filosofije palanke, osmotomnog dela
Biće i jezik o 116 srpskih pesnika... Ovde postoji potreba za neprijateljem
o kome se stvaraju sopstvene predstave, a onda, gañajući
u predstavu, pogañaju se konkretni ljudi. To može raditi
svako, pozorišni reditelj, pisac lakih i teških romana, novinar,
ekonomista, istoričar... Iz njihovih imaginacija neprijatelja koji
je njihov raison d’être i stvara se onaj humus iz koga niču sikofanti
i paskvilanti. To je stari metod, on se vezuje za boljševike,
ali da ne idemo dalje, on je prethodio boljševicima. Pre boljševika,
u Rusiji su taj metod praktikovali Tkačov i Nečajev, a nije
mu odolevao ni Bakunjin. Možda je kralj Milan na to mislio
kada je Milutinu Garašaninu, voñi Naprednjačke stranke,
posle kamenovanja njegove kuće i pogroma nad naprednjacima,
i to u vreme liberalnog ustava iz 1888. godine, napisao: „To što
dolazi iz Rusije je nešto veoma mračno.“ Taj metod je kod nas
opisan. Učinili su to Ksenija Atanasijević u Likovima intrige
259