ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

U knjizi „Srpska krhka vertikala“ kažete da je Nikezić
za sve jugoslovenske republike predstavljao
partnera u Srbiji „od neponovljivog poverenja“. S
druge strane, u Srbiji, odnos prema njemu i liberalima
uopšte „kretao se od osude, preko prećutkivanja
do krivotvorenja“. Navodite da „ako je na početku
bilo važno sprečiti alternativu, kasnije je postajalo
sve važnije dokazati da ona nije ni postojala“.
Posle dvadeset godina van politike (1972-1990)
Vaše ponovno pojavljivanje kao tumača aktuelnih
zbivanja nailazilo je (i nailazi) u odreñenim krugovima
na povremena osporavanja. Kao da Vaše
„lustriranje“ 1972. nekima nije bilo dovoljno pa i
danas pokušavaju da Vam ospore pravo da govorite.
Zašto odreñenim grupama, pored svih novih aktera
ratova, zločina, nazadovanja..., baš Vi smetate?
Sa čime se oni preko Vas obračunavaju? Da li
današnja osporavanja imaju veze sa tačnošću Vaših
predviñanja? Zašto smatrate da ne zaslužuju
Vaš odgovor?
– Znate, Nikezić je stvarno uživao poverenje u tom smislu
kako je definisao srpski interes. To znači, razvoj Srbije kao
moderne države, razvoj Jugoslavije kao moderne države koja
obezbeñuje i prava delova srpskog naroda koji živi van Srbije.
On je svakako imao u vidu kulturnu komunikaciju naroda, bio
je za sporazum, za pogañanje, za diplomatski dogovor, bio je
svestan istorijskih faza koje su već iscurile, koje su istekle, to
za njega nikad nije bio razlog da poništi potrebu prethodnog, on
je to video kao jedan proces. To je ulivalo poverenje kod drugih
ljudi, on se postavljao kao čovek koji je imao hijerarhijski i starosni
odnos prema Titu, respektovao ga je, smatrao ga je uvek
čovekom sa nekim ideološkim ograničenjima koja se i ne daju u
svakom ljudskom životu prevazići, ali nije negirao njegov značaj
za Jugoslaviju, za njeno mesto u svetu. Postavljao se kao
ravnopravni partner, rekla sam Vam da je spadao u retke lju-
159