ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

uradi istorija. Savremenici imaju iluziju o sebi, oni, naravno,
pate u toj istoriji, ali misle da će ih jednog dana istorijska nauka
„namiriti“. To se ne dogaña često, istorijska instanca i postoji
i ne postoji, ja nju ne zamišljam kao sud, već kao istraživanje
svih dimenzija složene stvarnosti koja apsolutno uvek postoji, i
1945. i 1948. i 1968. i dalje. Tako da taj rad ne smatram izgubljenim
vremenom, naprotiv, i ono snaga što mi preostaje, ići će
na to da uradim još neke knjige o ljudima koji su ovde nešto
značili i koji zapravo, pokazuju tu realnu pluralnost društva,
različite dimenzije, različite tendencije, a pitanje je šta preovlañuje,
zašto se nešto potiskuje, zašto se nešto konstantno marginalizuje.
Sledeći tu logiku, ja mislim da je kod nas politička
kultura, u kojoj nema mirnog savlañivanja konflikta, ni u društvu
ni sa susedima, uprostila našu istoriju i svela je stalno na
revanš pobednika nad pobeñenima. I to ide u suštini dva veka, i
kad govorimo o nasilju, ono nije nikako tekovina XX veka, ili
samo druge polovine XX veka, ono ima trajanje i konstantu.
Tako se gubi iz vida objašnjenje suštine onoga što je u konfliktu
i mogućnost da se ponude saznanja, da biste mogli da sazrevate
kao zajednica, da izbegavate konflikte. Meñutim, vi se opirete
saznanju i tako se, navodim samo kao primer, može desiti da
proučavate Svetozara Markovića četrdeset godina, da pročitate
sve što je o njemu pre vas napisano, ali da ne pogodite nečiju
predstavu o njemu i zato to neće imati nikakvu relevantnost, ni
u nauci ni u društvenoj svesti.
148