ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

materijalne, ali i intelektualne i moralne pretpostavke. Njih,
nažalost, nema. Hoću da kažem, on je jedna važna pojava, ja to
nikad nisam potcenjivala. To je spontano kondenzovanje instikata
koji bi trebalo da opsedaju sve koji ovde žive, da ih zatvore,
da ne mogu da se maknu... To je, kako kaže Ivan Čolović,
jedna civilna religija. Uostalom, kakvo je društvo u kome je moguć
takav uticaj jednog Pisca ili pisca? Encesberger kaže da su
pluralistička društva od svojih pesnika i mislilaca prestala očekivati
spasonosne poruke, autor koji bi se publici obratio patosom
Majakovskog ispao bi smešan. „Pretpostavka da bi se
Francuzi, Nemci ili Šveñani, mobilizirali uz pomoć poezije, apsurdna
je.“ E, to je manifestacija te suštinske razlike izmeñu
patrijarhalnog i modernog društva. I Ćosić je mnogo jasniji
kada govori koga bi se srpski narod morao osloboditi da svoje
nacionalno pitanje reši kao državno pitanje, ali ne i šta bi trebalo
da bude sadržaj reformi o kojima on takoñe govori kao o alternativi
titoizmu. Mislim da su knjige Piščevi zapisi za koje
sam Ćosić kaže da su njegove najbolje knjige, važno svedočanstvo
o onome što on naziva titoizmom. Za mene je to istorijski izvor.
I svako ko odmahuje rukom i kaže da mu je dosta te literature,
da on to neće više da čita, duboko greši, naročito ako misli
da se bavi prošlošću. Ako nećeš da čitaš, ne možeš ni da znaš, a
onda ne treba ni da sudiš. Ja sigurno neću pisati monografiju o
Dobrici Ćosiću, ali mislim da on spada u ljude koji zaslužuju da
budu ozbiljno proučavani. Uvoñenje Dobrice Ćosića u naučni
diskurs biće dobro i za njega i za Srbiju.
Kada ste se poslednji put sreli?
– On je dolazio u biblioteku, sretali smo se, ne na duge
razgovore, ali smo razgovarali. Uvek sam bila zadivljena njegovom
obaveštenošću. To je išlo do detalja. Kada je izišlo Vreme
smrti uzela sam knjigu iz biblioteke Centralnog komiteta, koja
je bila odlično snabdevena, da je što pre pročitam. Negde me je
sreo i rekao mi: „Pozajmila si knjigu, nisi kupila.“ Drugi put, u
Univerzitetskoj biblioteci, sada već posle 1972. godine, pri susretu,
umesto pozdrava, rekao mi je: „Pata-karte.“ Nisam uopšte
razumela. Tek posle, iz razgovora, shvatila sam da je to opis
odnosa snaga na nekom jučerašnjem sastanku najvišeg partij-
200