ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

neverovatna solidarnost, da smo mi jedni od drugih donosili,
sve delili... Dakle, to mi je ostalo u vrlo živom sećanju i ta slika
je nešto odvojeno od odlazaka u Šumarice, posebno odvojeno od
kasnijih rituala. To je u meni bilo duboko i po tome ni ja nisam,
u suštini, mnogo čeprkala. Kragujevac pamtim i po veoma čestim
sahranama jer su pronalažena deca na raznim frontovima.
Druga moja drugarica Danica Pantelić je imala dva brata, njen
otac je imao veliku bojadžijsku radnju pored biblioteke u gradu,
čika Radenko Pantelić, gde sam ja provodila takoñe mnogo vremena
jer smo zajedno učile, tako se tada živelo. Ta moja drugarica
je izgubila oba brata na Sremskom frontu. Pamtim njene
roditelje kao vrlo tihe ljude, uvek u crnom, i za mene je ostala
tajna kako su se ti ljudi nosili sa svojim nesrećama. Ja sam apsolutno
svesna da sam kao dete o tome, nekako, razmišljala. U
svakom slučaju, Kragujevac pamtim kao grad koji je preživeo
jednu tešku traumu koja je u njemu živela na taj tihi način....
Posle rata se nije mnogo pričalo o tome?
– Nije se mnogo pričalo, ali razmišljala sam o jednom fenomenu.
Mislim da se uvek, kada se priča o zločinima, te cifre
uvećavaju, znam da je sada Muzej došao do tačnih podataka,
izašle su i knjige o tome, ali te uvećane cifre ne mislim da su bile
samo rezultat državne politike, da bi ona došla do većih ratnih
odšteta, reparacija, toga je sigurno bilo, ali i što se ljudi
tiče, njima je izgledalo kao da je umro ceo grad. To je jedna psihološka
stvar, tako je osećao onaj čije su dete izveli iz razreda i
streljali, tako je osećao njegov sused, mi smo svi osećali kao da
su hiljade ljudi izginule u Kragujevcu. Mislim da je to proizvod
jednog psihološkog stanja, jedne atmosfere u kojoj se desi
užasno nasilje. Ja sam tek kasnije, kao odrasla osoba, saznala
da Nemci decenijama nisu odlazili u Kragujevac, ne znam da li
je to bila stvar njihovog dobrog takta ili je to na neki način
njima bilo sugerisano ili zabranjeno. Ja se ne sećam da se u tim
prvim godinama, možda mene sećanje vara, ali se ne sećam, to
je bilo skoro nepristojno, uvredljivo, da se žrtve u Kragujevcu
kapitališu, da se na neki način koriste, da se o tome govori. To
se obeležavalo, u prvo vreme privatno, ljudi su odlazili na stra-
17