ČINJENICE I TUMAČENJA Dva razgovora sa Latinkom Perović

ma, a ovamo da se stalno dokazuje poreklo, dubina korena na
kojima se zasnivaju prava u odnosu na druge. Kosti kao koreni
– to govori prota, pa govori pesnik, pa govori pisac, pa su ih na
kraju i iskopali. Najzad, i kroz Srbiju proneli. To je jedna kultura,
u suštini. Kultura smrti! Tako da mi se čini da je to vrlo
važno proučavati: ključ za razumevanje je u modernoj filozofiji i
njenom objašnjenju čitanja budućnosti kao obnovljene prošlosti
koje je moralo da uspostavi savez živih sa mrtvima. Nekakav
stomačni govor o Ćosiću, političko ili pravno čitanje Ćosića, simplifikuje
stvari. On ne prestaje da piše, on sam kaže da su njegove
knjige prvorazredni istorijski izvori, on opisuje krugove
ljudi, vaninstitucionalnu opoziciju čiji je on centar, kao i svoje
veze sa Srbima van Srbije za koje on postaje središna ličnost.
To nije obična uloga, a prevazilazi i ulogu pisca. Dobrica Ćosić
sebe vidi kao paradigmu sudbine srpskog naroda. On se pita:
„Nisam li ja u svom naraštaju neka paradigma svesrpske sudbine?!“
I siguran je u odgovoru: „U drugoj polovini XX veka moj
će trag da se prepozna!“ On kaže dalje: „Razvoj me je prevazišao
ali nemam ni volje ni snage da ga sledim“, znači, on to brani.
On nije obična pojava, njega uporeñuju sa Solženjicinom. Ja
bih ga pre uporeñivala sa slovenofilom Konstantinom Aksakovim.
To je jedan sistem – narod, država, pravoslavlje, antizapadnjaštvo,
jer je Petar I svojim reformama, po Aksakovu, narušio
organsko jedinstvo trojstva – Bog, narod i Rusija. Za Dobricu
Ćosića je raspad Jugoslavije i raspad Sovjetskog Saveza
istorijski istovetan proces. Odnosno, kao što raspad Sovjetskog
Saveza vodi raspadu Velike Rusije, tako i raspad Jugoslavije
vodi „iznurivanju i razaranju Srbije i srpskog naroda“. Ćosić
dalje kaže: „Rusofilstvo je organski deo srpske nacionalne ideologije.“
To je tačno! Institucija „oca nacije“ je takoñe činilac te
ideologije. Ona se, po Milanu Raduloviću, ne tiče samog Ćosića
već onih „koji su pod komunizmom bili potonuli u potpuni nacionalni
zaborav, toliko duboko da više nisu znali ko im je
stvarni duhovni otac, a kamoli ko su oni, pa su tako unuče nacije
proglasili njenim ocem“. Ali, Dobrica Ćosić tu ulogu nikada
i ni na koji način nije komentarisao: on kao da ju je podrazumevao.
Otkuda tolika samosvest? Davana su različita tumačenja i
čak postavljane dijagnoze. Ali, sve je mnogo komplikovanije.
198