OTOLOGIJA RAZNO

urezivao u pons i {irio u unutra{nji slu{ni hodnik zahvataju}i peti i sedmi kranijalni
`ivac. Opis je od posebnog interesa zbog Bellove izvanredne ilustracije patolo{kog
preparata. Tokom XIX veka je objavljen ve}i broj klini~ko-patolo{kih opisa koji su i
pored donekle nesigurne histopatologije sigurno bili akusti~ki neuromi (na primer
Cruveilhier 1835.; Toynbee, 1853.; Stevens, 1879.; Oppenheim, 1890.) i ~itaocu se
skre}e pa`nja na pregled Harveya Cushinga (1917.) za dalje detalje o ovom
fascinantnom periodu. Ballanceu se obi~no pripisuje prvo uspe{no uklanjanje
akusti~kog neuroma 1892. godine, ali je Cushing smatrao da je ovaj slu~aj verovatno
bio meningeom i pripisao je slavu jednom [kotu, Annandaleu iz Edinburga 1895.
godine "briljantan hirur{ki rezultat, prvi opisan".
Uop{te govore}i, mortalitet i morbiditet ranih hirur{kih serija bili su
zapanjuju}e visoki i to zbog kasnog javljanja lekaru, slabe anestezije i instrumenata,
krvavljenja i iznad svega, ose}anja da ovi tumori mogu brzo da budu uklonjeni
prstom - manevar koji neizbe`no dovodi do ozbiljnog krvavljenja iz prednje donje
cerebelarne arterije, a va`nost tog krvnog suda nije bila shva}ena. U stvari,
zna~ajno je da je Balans 1908. godine izrazio mi{ljenje da hirur{ki rezultati mogu da
budu pobolj{ani ako bi ta arterija mogla da bude ligirana pre uklanjanja tumora. Prvi
poku{aji hirur{kog uklanjanja bili su jednostranim subokcipitalnim pristupom
Krausea (1903.), a taj autor je prikazao operativni mortalitet od 83.8%. U
vizionarskom ~lanku iz 1904. godine Panse je predlo`io pristup kroz labirint
kojim mo`e da se ukloni akusti~ki neurom veli~ine koko{ijeg jajeta. On je
definisao anatomske granice tog pristupa, lateralni sinus, jugularni bulbus,
karotidnu arteriju i temporalni re`anj, ali je smatrao da facijalis mora neizbe`no da se
`rtvuje. Me|utim, on je ukazao da kod nekih tumora ove regije facijalis mo`e da bude
preusmeren posle njegove mobilizacije od ganglion geniculatuma do stilomastoidnog
foramena tako anticipiraju}i Fischa za tri ~etvrtine stole}a. Izgleda da je
translabirintarni pristup prvi primenjen 1911. god. od strane Kummela u Hajdelbergu
(Marx, 1913.) i Quixa (1912.) u Utrehtu, ali nije nai{ao na {iroko prihvatanje. Balans
ga je odbacio kao "podlo`nog primedbama iz o~iglednih razloga". Harvi Ka{ing je
1917. god. u svojoj monografiji "Tumori akusti~kog nerva i sindrom cerebelopontinog
ugla" opisao svoj bilateralni subokcipitalni pristup zadnjoj jami koji ne samo da je
dozvoljavao {iroku dekompresiju ve} i mogu}nost eksploracije obe strane kod slu~aja
gde je postojala nesigurnost u stranu lezije. On je preporu~ivao suptotalno
intrakapsularno uklanjanje i do 1931. god. bio je u stanju da smanji operativnu
smrtnost na 4% i to uprkos ~injenici da su tumori bili skoro uvek vrlo veliki sa
hidrocefalusom, kompresijom mo`danog stabla i gubitkom vida. Dandy (1925. god.)
je, me|utim, ~vrsto zastupao totalno uklanjanje jednostranim subokcipitalnim
pristupom. Hirur{ki rezultati ove dvojice velikih ameri~kih neurohirurga svakako su bili
ohrabruju}i napredak u odnosu na njihove prethodnike. Bez obzira na to, kao i na
veliki doprinos Atkinsona (1949.) u razja{njavanju zna~aja donje cerebelarne
arterije, ostalo je izvesno oklevanje od strane neurohirurga da se prihvate ove vrste
hirurgije dok tumor nije toliko veliki da dovodi do efekata pritiska na mo`dano stablo
ili povi{enog intrakranijalnog pritiska. Mnogim pacijentima je zbog toga re~eno da su
njihovi tumori suvi{e mali za operaciju i da do|u ponovo kad ovi narastu! Ka toj
jedinstvenoj hirur{koj anomaliji okrenuo je svoju pa`nju William House ranih
{ezdesetih godina razvijaju}i prvo pristup kroz srednju jamu i ubrzo zatim
translabirintarni pristup unutra{njem slu{nom hodniku. Veliko pobolj{anje rezultata
postignuto od strane njegove grupe, kako mortaliteta tako i morbiditeta, posebno
facijalnog nerva, u velikoj meri je posledica politike rane dijagnoze i operacije i mnogo
duguje napretku dijagnosti~kih tehnika u polju kako radiologije tako i audiologije, kao i
119