Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

zloglasnog rukovanja Staljina i Ribbentropa. Sva pitanjakoja kao da su uskrsnula posle one drame 1939 -odnos između revolucije i državne vlasti, između socijalističkihdržava i komunističkih pokreta, između strateškeodbrane SSSR-a i poteza na međunarodnoj šahovskojtabli - sav taj zbrkani i teško razmrsivi spletiščezao je sa završetkom rata. Nizanova kriza bila jesamo obris jedne moralno-političke protivrečnosti, aon nije imao ni snage ni vremena da je reši.Nije li životni put Ernsta Fischera u izvesnom smisluprotivproba za ono što smo tvrdili? Intelektualno,Fischer je staljinizmu bio naklonjen još manje od Nizana:Fischerova kultura bila je izuzetna i sušta tananost;njegovoj duboko kritičkoj svesti bila su potpuno stranaretorička iskušenja kojima je francuski intelektualacbio čest pIen i koja pružaju komunistima pogodan alibiza inteligenciju. Pre nego što je postao komunist Nizanaje privukao otpor desnog krila; pre no što je prišaoaustrijskoj Partiji Fischer je bio demokrat i socijalist.Postao je član Komunističke partije, a ubrzo zatim injen delegat u Internacionali. Čitajući ponovo Erinnerungen,odnosno prikaz onoga što je doživeo u Moskvi,a još više dok smo razgovarali tokom poslednjih godinanjegovog života, pala mi je u oči činjenica da se on beskompromisnoposvetio jednom iskustvu, apsolutno i suštinskinespojivim i sa njegovom skalom vrednosti i sanjegovim nepromenIjivim ličnim obeležjem:. prefinjen.omkritičarskom tolerancijom i fundamentalmm odbaCIvanjemmaniheizma. Bilo je dovoljno da mu se u jednojslučajnoj diskusiji sa Togliattijem ili Dimitrovom, kodkoga je osetio isto nepriznavanje poraza, kaže: "Ovde,u Rusiji, stvari ne mogu biti drugačije; ,naš' socijalizamće se razlikovati, ali samo SSSR i niko drugi može toda nam obezbedi", pa da se prilagodi jednoj Realpolik- što mu u suštini nije odgovaralo. Zašto? Zbog težineporaza koji su pretrpele revolucije u Evropi; isto takoi zbog Hitlera.Tokom ovih godina SSSR nije predstavljao samoposlednje uporište. Paradoksalno je, ali baš onda kadaje situacija Ll zemlji bila najozbiljnija, SSSR je svojompolitikom - VII kongres Internacionale, "frontizam"- dao evropskim komunističkim partijama, kad im jepomoć bila najpotrebnija, temelj i okvir u kome sumogle brzo da napreduju. Slično tome, pobeda 1945. i210promena odnosa snaga koja je usledila dugo uopšte nisuličile na sankciju za deobu sveta koja ne omogućava revolucijuu Evropi, već je pre izgledalo da ove promeneobezbeđuju reorganizaciju i čvrstinu revolucionarnih pokreta.Realpolitik ovog teškog perioda kao da je većodužila dug. Tako Ernst Fischer neće prekinuti sa Partijomzbog procesa iz tridesetih godina, a ni posle Nemačko-sovjetskogpakta, neće prekinuti ni zbog suđenjau Pragu, ni 1956. On kida veze sa Partijom 1968, kadaje Sovjetska država poslala na Prag tenkove i tako izvršilaakciju u kojoj više nije mogla ni da se nazre nameraočuvanja socijalizma ili njegovih principa, već jeto bila čista logika sile, ni malo različite od konvencionalnihsila u njihovom postizanju prećutnog pristanka.Dakle, Fischer je raskinuo čim je biti na strani SSSR-aprestalo da znači da se čovek opredelio za opozicijuSIstemu. U stvari, za njega je osim tog prekida 1968. i,naravno, osim Čehoslovačke, postojalo još više od desetgodina u toku kojih se i u samom socijalističkom lagerupojavila kritika međunarodne uloge Sovjetskog Saveza- bilo neuvijena, kao u kineskom slučaju, biloindirektna, kao u slučaju Kube i revolucionarnih pokreta.Zatim, dvosmislen stav Hruščova u pogledu Vijetnama.I najzad, za vreme šezdesetih godina, nastalo ječak i ono što je i u Staljinovoj politici, uprkos njegovognacionalizma, ulivalo bar neku nadu da SSSR mOžepredstavljati moguću alternativu.Kada se u svesti jednog kOIJ1uniste potpuno izbrišeova razlika između Sovjetske i . ostalih država, tada -ali samo tada - prestaje povezanost. Dokle god do togane dođe veza koja ga sjedinjuje sa socijalističkim zemljamačvrsta je, možda svedena i na jednu jedinu, alineraskidiyu nit. Tu vezu može pratiti hiljadu razlika,kritika, pa čak i osude, ali sve to dolazi sa iste stranebarikade. (Uzmimo za primer Komunističku partiju Italije,čiji je stav prema SSSR najnezavisniji u ovompogledu jer je deli veliki deo levice, pa čak i ne-komunističkelevice. Međutim, to za sobom povlači i posledicu:kada se ta veza jednom postavi na ovakav teren,veoma teško dolazi do prekida. U stvari, ako je lakopriznati da se SSSR ne može identifikovati sa samom revolucijom(kriza savesti levice pre rata) i ako danasprihvatamo činjenicu da SSSR više ne može da se identifikujena bilo koji određeni način čak ni sa antagoni~stičkom protivrečnošću imperijalizma (kriza savesti leviceposle rata, naročito šezdesetih godina), onda je kvalitativnojoš mnogo teže negirati razliku u odnosu na211