Mimica, AljoÅ¡a (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - UÄitelj neznalica i ...
Mimica, AljoÅ¡a (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - UÄitelj neznalica i ...
Mimica, AljoÅ¡a (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - UÄitelj neznalica i ...
- No tags were found...
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
pokoleba - bilo da se bavi pisanjem drama, istorijomili filozofijom. Iako mora da prizna da je politika omeđenaslučajnostima i trivijalnostima, da je istorija punaneizvesnosti, duh mu teži da svoju priču smesti u određenimoralni okvir. Njegov duh želi priče koje će imatipočetak, sredinu i kraj. S ove tačke gledišta, za humanističkogintelektualca trajna primamljivost kako velikihteorija istorije, koje objašnjavaju naoko nepovezane događaje,tako i programa društvenih reformi, koji pre ličena sveobuhvatne planove a ne na jednostavne ad hocodgovore na raznovrs'ne probleme, ima svoje granice.Setimo se kako je veliki <strong>br</strong>oj intelektualaca prihvatiosocijalizam iako nisu imali nikakva znanja iz ekonomije.Ovim se ne dokazuje da socijalizam kao ekonomska doktrinanije teorijski zasnovan, ali se ukazuje na činjenicuda ~e trajna privlačnost socijalizma za intelektualne krugovemnogo šira od njegove teorijske osnove. Slično tomei konzervatizam humanističkog intelektualca nije samoosobena usredsređenost na od<strong>br</strong>anu postojećeg -mnogi konzervativni intelektualci na sebi svojstven načinpodržavaju korenite reforme - već reakcija na ono štooni smatra iu kao hu<strong>br</strong>is';' racionalizma. Ovaj stav odražavaideološko-politički interes jedne posebne grupe udruštvu.Konačno, u svom radu humanistički intelektualac jeobično prisiljen da prihvati merila uspeha koja su nejasna,višeznačna i nestalna. ° pitanju šta je istinski doprinoshumanističkim disciplinama postoji mala saglasnost;zbog toga se profesionalni humanista nalazi naposebnim mukama, koje osećaju samo još intelektualniradnici, estradni umetnici i sportisti u dostignuća svograda, ost\'arenjima i javnim priznanjima. U jednom odelj.ku Čehovljevog Galeba Trigorin daje oduška konfliktnimosećanjima pisca:"Da. Pisanje je zadovoljstvo za mene, a to je i čitanjekorekt<strong>ur</strong>nih šifova. Ali knjiga i ne izađe iz štampea već mi postaje strana; to nije ono što sam ja hteo;pogrešio sam što sam je uopšte napisao; ja sam razdraženi obespravljen. Tada je ljudi čitaju i govore: ,Da,darovito i ljupko, ali ni približno tako do<strong>br</strong>o kao T<strong>ur</strong>genjevljeviOčevi i deca' - i tako će to uvek biti i ostati.Do svog sudnjeg dana slušaću kako ljudi govore:,Darovito i ljupko, darovito i ljupko', i ništa više; kadme više ne bude, oni koji su me znali, prolazeći poredmog groba govoriće: ,Ovde leži Trigorin, darovit pisac;ali nije ono što je bio T<strong>ur</strong>genjev' ..."* Metafizički ponos, gordost čoveka kao vrste (grčki) -Prim. prev.146Neizvesnost i nasumičnost uspeha koja je prisutnakao osećanje među intelektualcima može biti u vezi sveoma izraženom sklonošću mnogih među njima premajednakosti. Kakvo god da je objašnjenje, postoji, neosP0ll10, jedna vrsta paradoksa u vrednostima za koje seoni istorijski opredeljuju.Na kult<strong>ur</strong>nom planu humanistički intelektualci supredstavljali jednu suštinski aristokratsku tradiciju. Onise dive i ističu kao primer jednu vrstu rada koji sampo sebi zahteva velike napore i na visokom nivou možeda ga obavlja mali <strong>br</strong>oj ljudi. Retko, međutim, humanističkiintelektualci imaju simpatije za stvarne potrebemasa, prema kojima žele da se prijateljski odnose. Ucelini uzev, ipak su intelektualci glavni nosioci idealajednakosti u političkim zbivanjima. Može se razmislitii o tome da je sklonost ka opštoj i apstraktnoj jednakosti,kao i naklonost sumnji da su rangiranje ljudi i sistemkažnjavanja neizbežno izvor nepravdi, bliski ljudimau čijem se životu, prema prosečnoj proceni, presudnimomenti događaju nepredvidljivo a ponekad i ćudljivo.Humanistički intelektualac je, uprkos svim ovimmukama nezamenljiv u savremenom društvu. Mali <strong>br</strong>ojproblema s kojima se ovde suočavamo ima smisla akose izuzme onaj deo teksta koji ukazuje na posebnu sposobnosthumanističkog intelektualca u otkrivanju određenihproblema. Uzmimo kao primer pitanje siromaštvakoje je na veoma različite načine tumačeno kroz istoriju.U srednjem veku siromaštvo je bilo znak vrlo određenogdruštvenog položaja. Kao što su postojali kmetovii slobodni seljaci, tako su postojali siromasi, beskućnicii izbeglice. Pod uticajem kalvinizma počelo jena siromaštvo - u svakom slučaju, na siromaštvo sposobnihza rad - da se gleda kao na obeležje greha ilinemorala, kao na nenaklonjenost radu. Kako su ljudipostajali manje religiozno zatucani, "liberalniji" kako bise reklo, na siromaštvo se počelo gledati, kako s individualnogtako i s društvenog stanovišta, kao na jednu odetapa razvoja, kao na uslov koji je na neki način srodanranoj fazi razvi tka. (...)Nov način gledanja na siromaštvo, u krajnjoj liniji,omogućava savremenom humanističkom intelektualcujednu novu priliku za delanje. Čitanje literat<strong>ur</strong>e, bavljenjefilozofijom i latentnom ulogom vrednosnih sudova,smisao za istorijski pristup - sve su to nezamenIjiviuslovi formiranja samosvesti i, prema tome, razvoja socijalnepolitike, koja se izdiže iznad predrasuda i slabašnihnada određene klase, grupe, ili vremena u kome seživi. "Naučni metod" sam po sebi nije dovoljna garancija147
Change language