Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

odvoje dve koncepcije ove interpretacije. I to naročitona planu istoriografije. Time jasno odvajamo Rousseauovpokušaj od pokušaja inteligencije njegovog vremena.Prva reforma bila bi reforma privatnog života: toje predložena interpretacija Nove Eloize. Međutim, tajroman predstavlja priču jednog neuspeha: Julie umirepriznajući da je promašila svoj život. Njen brak, njenglupi moralizam - Rousseau ne propušta da naglasiuskost njenih teorijskih pogleda - njena želja da organizujejedno malo harmonično društvo u kome neće bitini mržnje ni ljubomore, sve to samo prikriva razočaranjekoje postaje očigledno u trenutku smrti. To jeodrživa psihoanalitička interpretacija: Nova Eloiza izražavapromašaj jedne neprevaziđene edipovske situacije,koja u klasnim predrasudama nalazi svoju masku i svojromaneskn't predtekst. Prema tome, kraj romana je upravosuprotan prevaz-ilaženju ili rešenju problema.Druga reforma bila bi reforma politike u Društve-110m ugovoru. To je, kako kaže Engels, "negacija· negacije",budući da je nejednakost negacija prvobitne pozitivnosti.Ugovor prevazilazi tu nejednakost idealističkimrešenjem "opšte volje". Teološki model klasične interpretacijetako je preveden na jezik dijalektike. To bi mogloda bude istina da je autor Rasprava pre svega definisaoprvobitnu jednakost. Međutim opis prirodnog stanja tonigde ne kaže: u tom "stanju" jednakost ne postoji jerona podrazumeva jedan odnos a taj odnos nije moguć.Preljudske životinje koje su živele u tom preistorijskomtrenutku se ne poznaju, nikad se ne porede, i "sreću"se samo slučajem koji upravlja seksualnim odnosima.To je svet čiste raznelikosti, svet "različitih", rečenoLeibnizovim (Lajbnic) jezikom, u kome su A i B indiferentnijedan prema drugome, budući da odnosi identitetaili različitosti još uvek ne postoje. Ne postoji jednakostkoja prethodi nejednakosti: čovek počinje odnosimanejednakosti i prema tome nejednakost je ta kojaje prvobitna.Problem Društvellog ugovora postavlja se upravopočev od ove neposredne činjenice. Prvobitna nejednakostbi morala biti prevaziđena, da bi se Zakon oteloviou istoriji, čiji bi, dosadašnji tok, samim tim bio izmenjen.Međutim Rousseau ne misli da se u degeneraciji kojuje opisao može javiti neki novi tok, niti da jedna"negacija negacije" može da uspostavi u nekom novomobliku u ljudskom poretku ono što je prirodni red podrazumevaou svojoj suštini. Ukratko: stvarno društvo sene može reformisati. Rousseau ne priprema Robespier-62rea (Robespjer); on nije preteča Marxa. Konflikt kojion opisuje ostaje bez rešenja.Treća reforma odnosila bi se na pedagogiju. Ona bise zasnivala na suprotnosti koju Rousseau jasno uspostavljaizmeđu pozitivnog vaspitanja, koje se jedino zaistakoristi, i negativnog vaspitanja koje on definiše kaonormu u odnosu na ono što se stvarno događa. Ovaanaliza osporava treći postulat inteligencije, kao i postulatkoji određuje religijsko vaspitanje. Pozitivno vaspitanjeu stvari pretpostavlja da je ljudska priroda obeleženagrehorn i da ljude da bismo ih izmenili treba posvetiti,kao što to žele sveštenici, ili da je čovek ljudskiproizvod koji se može menjati, kao što misle intelektualci.Pozitivno vaspitanje jeste u stvari prenošenje znanja.Suština nije u sadržaju onoga što se prenosi to moguda budu religijske dogme ili enciklopedijsko znanje:Rousseau ide do kraja i u pitanje dovodi i sam principna kome se zasniva svako praktično vaspitanje. Sveštenicimai intelektualcima je u suštini zajednička tvrdnjada .poseduju jednu korisnu istinu i želja da čoveka formir'ajuupravljajuć.i ga prema normama koje su samiizabrali. Nasuprot tome negativno vaspitanje podrazumevaodbacivanje bilo kakvog prenošenja znanja i ideju dase pusti da bude ono što mora biti, da se istina pustida se razvija bez ikakve dogmatske intervencije vaspitača.Zbog toga se svest mora pustiti da sama stiče svojaiskustva, prema pravilu do koga je Freud došao primenjujućipsihoanalitičku terapiju. Vratimo li se u istorijunašli bismo preteče ove doktrine: pre svega Platona,a kasnije i Descartesa, kao što smo već napomenuli.Zbog toga se greška, koja se sastoji u verovanju da ječuveno delo Ispovest savojskvg vikara (La profession defoi du vicaire savoyard) filozofski kurs uključen u jedanpedagoški okvir, nadovezuje na pogrešno mišljenjepo kome je Rasprava o metodu delo napisano da bi serazum rukovodio i ispravljao. U oba slučaja, traži se intelektualacupravo tamo gde govori filozof.Jer filozof ne poseduje znanje koje je moguće preneti.On ne suprotstavlja jedno znanje drugom. Filozofijaničemu ne podučava.Otud i Rousseauova upozorenje u Emilu. U trenutkukad mladić ulazi u kulturni svet i postaje sposobanda ga razume, jer je prethodno sam otkrio postojanjedrugog, vreme je da se "promeni metod": upravo u tomdobu "počinje kod sposobnog učitelja, istinska funkcijaposmatrača i filozofa". Međutim, "filozof" ovde nikakone znači profesor filozofije. "Učitelj" koji će biti samo63