Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

eticosa, a ne za nesmetano slobodnim i jednakim samoodređenjempotpuno demokratskog društva'? lOvo pitanje: nije li, uprkos svemu, bolje zastati predRubikonom - ne postavlja se, naprotiv, onima koji seoduvek nalaze na onoj drugoj obali. Radnička klasa nijemogla pred pritiskom stvarnog života naći utočište ufilozofskom životu. Kad upozna bedu svog položaja, onane može da pomogne sebi time što će se distanciratiod nehumanosii svoje egzistencije. Doci do svesti o svojojljudskoj prirodi - za nju to znači isto što i praktičniotpor vladajućim odnosima. Ona slobodu može stećisamo stvarnim oslobođenjem, dakle samo u borbi zamogućnost da izmeni postojeće odnose. I ovde je nužanpreokret, ali ne od samoposmatranja uma ka društvenojpraksi, nego od pasivnosti u aktivnost u samoj već datojpraksi. .Tamo gde postoji borba, gde se vodi klasna borba,tamo se zajedno sa ovim borbama već stupilo na tloslobode koje se može održavati samo tako što će senjime i dalje koračati pukm ostvarenja slobode. Sa ovoggledišta, istorija poslednjih sto godina pokazuje s;,uprkos svim pOl-azima, kao ogroman napredak. Zločiniiz Staljinovog doba, za koje ne postoji istorijsko opravdanje,nisu sprečili da se u isto vreme na velikim teritorijamastvore ekonomske osnove i politički sistemsocijalizma. Radnička klasa je zahvaljujući pobedi nadfašlzmom, koji je gušio socijalistički pokret, postala moćnaprepreka imperijalističkim avanturama. Radnički pokretje stekao ogromnu moć u svetskim razmerama takoda on više nije samo objekt zbivanja, već i ovladavaodnosirra koji ga određuju - istina, u celini još nedovoljnoaji, ipak, u sve većim razmerama.Mora se priznati da intelektualci kod nas od rođenjanisu predodređeni za to da na syetsku istoriju gledajusa stanovišta radničke klase ili da se čak zalažu Z(l.interes oye klase. S druge strane, za proleterski klasniinteres vezana je dobrobit celog savremenog društva,se kod nas još shvata u građanskom smislu. Je'­ovo društyo je pod ijušturom odnosa kapitala već 1.,','elikoj meri potencijalno sociialističko društvo i u dal jojbudućnosti moći ce da egzistira samo ako se u to bu:!::i styarno pretYorilo II neskriyenom oblikLL Ako intelektualciuviđaju da njihova vlastita sudbina zavisi od načinana koji radnička klasa ostvaruje društvenu nužnost,ako su se čak u svojoj društvenoj egzistenciji(':esto znatno približavali ovoj klasi, zašto onda ne bi iučestvovali u tome da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke476umesto da je osporavaju samo negativno-kritičkom odbranompostojećeg? Svakako, za to je potrebno sazl1anjeda nije duh sam za sebe pokretač istorije i, prema tome,lli oni koji veruju da ga poseduju više od drugih.Ali napustiti život čistog duha ne znači dići ruke iod motivacija koje su antičke filozofe nekad dovel::: dokoncepcije ovog bios theoretic6sa. Ako je ljudim::t u životustalo do vlastite si'eče, put do nje vodi i danas,kao što če voditi i u budućnosti, samo preko istine. NiMax Horkheimer nije bio drukčijeg ubccienja kad je sazasnivanjem svoje "kritičke teorije" zahtevao preokretod samoposmatranja uma ka pojmu društva koje samosebe određuje. Naprotiv, kad Alfred Schmidt kaže zaFeuerbacha da je njegov najviši pojam ",sre~a' 1::18objektivno stanje: ne ,istina'" (Fb, 215), onda on timekonstruiše suprotnost kojom, kao što smo videli, kritičkojteoriji oduzima osnov velike filozofske tradicije, dabi dopustio da ona završi u nihilizmu jednog prkosnog"ipak!".Nije previše danas zahtevati od intelektualca dakritičku teoriju iz osnova opet shvati ozbiljno i da serukovodi - kao što kaže Horkheimer - traganjem zaistinom, kako god ona izgledala. Ali naći istinu kojatreba da nam zajemči sreću nije samo stvar jednostavneodluke. Istina nam ne leži pred očima, otvorena našemsaznanju. Saznaćemo je samo tamo gde pokušamo daieizmenimo. Ali za tu stvarnost koju treba izmeniti potrebnisu oni koji če izvršiti tu izmenu. Ne menjamosvet ako time u isti mah ne menjamo i same sebe.I nećemo doći do istine o spoljašnjoj stvarnosti ako nebudemo imali hrabrosti da otkrijemo istinu o nama samima.A to ie poduhvat čiie dimenzije dosad iedva dasu mogli naslutIti i oni koji veruju da znaju istinu.II. AR(~TTMENTACTJAPOGLEDU NA SVETW. F. HAUGA U PRILOG NAUčNOM. Kritička teorija -.:. onakva kakvu je prvobitno shvataoMax Horkheimer - izražava dilemu savremenOQ gradanskogintelektualca koji, iako je svestan nužno;t( dasamoposmatranje uma pređe u čin političkog samoodređenja, ipak niie kadar da tu promenu izvrši. Slobodatreba da se ostvaruje ne kao autarhiia pojedinca kojimisli, nego samo kao kolektivna praksa. Ali kolektivikoji su usmereni na ostvarivanje slobode zahtevaju odintelektualca koji slobodno misli da se odrekne samostalnostisvoga mišljenja, a ne mogu mu garantovati da477