Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

4. Kritička teorija u procesu raspadanjaapsolutnog duhaMax Horkheimer (Horkhajrner) je tridesetih godinaovog stoleća svoju "kritičku teoriju društva" koncipiraou izričitoj suprotnosti prema "tradicionalnoj teoriji".Schmidtova interpretacija Feuerbacha čini da postajemosvesni toga koliko ova kritička teorija oseća da je uključenau poštovanu tradiciju. Marx i Engels se javljajukao "marksističke pristalice" Feuerbacha a Feuerbachkao predstavnik onog bios theoretik6sa kojeg su, počevod Platona i pre svega Aristotela, filozofi u neprekidnomlancu stalno isticali kao istinski život. Stoga je kritičkateorija, suprotno prividu koji pokušava da stvori, krajnjetradicionalna teorija, koja se međutim kritički okrećeprotiv sebe same. Horkheimer ovako karakteriše ovookretanje: "Samoposmatranje uma, koje je za starufilozofiju predstavljalo najviši stupanj sreće, u novijemmišljenju je pretvoreno u materijalistički pojam slobodnogdruštva koje samo sebe određuje ..."10Samoposmatranje kma - to je Aristotelov biostheoretik6s, život posvećen teoriji, duhovnom gledanju,koji, istina, na taj način što svoje gledanje čini predmetomsebe samog, u tome sagledava i ono što seuopšte odražava u čulnom gledanju: stvarni svet. U svomposmatranju individua tako ima kod sebe celu stvarnost,ona se nje domogla, uzdigla do njenog duhovnogsopstvenika i u tome je, u isti mah, slobodna kod sebesame, zadovoljavajući samu sebe i određujući samu sebe,autarhična i autonomna. Kritička teorija ne samo dajednostavno suprotstavlja ovom individualnom samoodređenju,koje se ostvaruje u duhovnoj autarhiji, pojam"slobodnog društva koje samo sebe određuje", negoshvata sebe kao izraz epohalnog preokreta jednog udrugo. Time su antagonistički načini mišljenja uvršćeniu istorijski proces koji je nekad započeo tamo gde kritičkateorija veruje da je ponovo stigla: "Samoposmatr:a:.nje uma" rezultira i samo već iz preokreta, njega sukoncipirali neki grčki filozofi kad se pokazalo da višenisu mogli da društvo kome su pripadali, polis, smatrajuslobodnim društvom koje samo sebe određuje, daklekad se pokazalo da antička demokratija neopozivo podležepropasti. Bios theoretic6s je trebalo da postigne onošto, izgleda, više nije bilo moguće učiniti u bios politic6s,lO Max Horkheimer, TraditiO/ze/le und kritisclze Tlzeorie(1937), u: Kritische Theorie, tom II, izd. A. Schmidt, Frankf./M.1968, str. 196.446u političkoj praksi: naime, da ljudi određuju sami sebe.Bios theoretic6s je transpozicija demokratske zajednicepolisa u duhovnu zajednicu pojedinca sa samim sobom,ona je, utoliko, i sama bios politic6s sveden na autonomijuindividualnog mišljenja. Samo čovek slobodnogmišljenja mogao je važiti kao slobodan - istina, spoljajoš izložen uticajima svoje okoline, ali je obuhvatao tIPuniverzalnog čoveka, do koga je, po mišljenju AlfredaSchmidta, bilo stalo Feuerbachu - čoveka "koji je kaofilozof čovek a kao čovek filozof". (Fb, 229.)Bios theoretic6s je - kako se obično prevodi -"filozofski život", A filozofski život je istinski čovekovživot, što, po antičkom shvatanju znači: to je životistinske sreće. U misaonom radu, kakvom nema ravna,Aristotel je pokušao da dokaže da u filozofski život možeda uđe čitavo obilje životnog zadovoljstva koje se, premaraširenom shvatanju, ne može zamisliti bez prijatnihčulnih nadražaj a koji su posledica telesnog kontakta.Onu životnu praksu koja je usmerena samo na uživanjeu radu čula Aristotel preZl-ivo naziva bios lzedol1ic6s,život hedone, čulnog uživanja. Nasuprot tome, on pomeraistinsko čulno uživanje na gledanje, pri kome nema dodira,pri kome dodir ne menja stvari - na gledanjekoje se može oduhoviti u distancirano posmatranje svetauz razmišljanje i u tome naći svoje najviše ispunjenje. 11U svesti o ovom posmatranju sveta, u samozadovoljnomzadržavanju na ovom posmatranju vlastitog gledanja -u tome treba tražiti sreću. Stoga je nužno apstrahovatinesklade koji smetaju, ukoliko možda padaju u oči. Itako se, u ugledanju na antičku filozofiju, sagledanastvan10st sve više odvaja od čulno-neposredne stvarnosti.U onoj meri u kojoj pojedin8čne individue osećaju daim društvenoekonomske okolnosti ugrožavaju st"\-arnuegzistenciju, u toj meri se svet slobodnog mišljenja preobražavau kosrničku i čak božansku datost, koja višenema mnogo zajedničkog sa čulno-neposrednom stvarnošću.Hrišćanska religija srednjeg veka smestila je svetkoji treba posmatrati sasvim izvan sveta, kao neki drugisvet, kao nebo s one strane Zemlje, u koje se i sama ovaZemlja jednom treba da preobrazi, da bi, istina, ne svi,ali bar svi oni koji su dobri mogli da uživaju u zadovoljstvubez kraja "U viđenju boga", "večnom blaženstvu".U poređenju sa duhovno preobraženom čulnošću,koja je ljudima obećana za sudnji dan, čisto zemaljskačulnost javlja se ne samo kao niža nego i kao odvratnazato što ugrožava večni spas.II Upor. Aristotel, Nikomahova etika, knjiga X.447