Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

Fredu, nešto što je prisvojeno istorijskim radom."(Ex. 151.)Ovde se, tako se može shvatiti početak navoda, konstatujeobjektivnost spoljašnje stvarnosti, "materijalnogbića", mada se ne može videti zašto treba govoriti sam;:;o genetskom primatu. No, čim ova materija postaneznačajna za ljude, ona nekako treba da prestane da budeona sama, treba da postane nešto drugo, "drugo po redu",prisvojeno istorijskim radom, "slika prirod~", kakose to kaže u rečenici iza toga. Šta znači ova - u daljemtekstu tako nazvana - suprotnost između ,apstraktno­-materijalnog' i "društveno oposredovanog" bića? Svakako,krajnja apstrakcija je govoriti o biću prosto kaoo nezavisnom od svesti. U marksizmu do te apstrakcije~lolazi u .vezi sa poimanjem ovog bića kao nečeg prisvo­J~~og u Izves~om stepenu radom. Ali, time ova apstrak­CIJa ne postaje pogrešna. Ona bi bila poo-rešna kad bismoje ~š,čupali iz njenog odnosa sa pretp~stavljenom povezanoscu.S druge strane, nijedan marksista neće tvrditida je time što je objektivnu stvarnost odredio kaomateriju već i saznao bilo šta konkretno. Teorijski, zasvrhe naučnog saznanja ova definicija je stvarno onošto je od svega najopštije, mada ne suvišno ili sporedno,pošto se ono što je pojedinačno može odrediti samopomoću opšteg, a ono što je konkretno samo prekoapstrakcije. U pogledu prakse, ovo svođenje mnogostrukostinašeg saznanja na najapstraktniju određenost možebiti čak od najvećeg značaja, kao što vidimo iz Lenjinovograzračunavanja sa pristalicama empiriokriticizma.A gde ostaje kod Schmidta materija, kad je već prisvojena? Njoj se ionako priznaje samo genetski primat,koii se još i relativira, budući da se za istori ju prirodekaže da pretpostavlja istoriju ljudi, koju su stvorili svesnisubjekti, i da je treba shvatiti samo kao njeno produžavanjeunazad. (Nat, 40.) Istina, Schmidt - kao iFeu.erbach - priznaje da fizičko delanje pretpostavlja"prIrodnu bazu kao kontrablok koji transcendira svest",ali doda ic da jc čulni svet "uvek i proizvod industrije",120.) Cco čulni svet - i nebo, mesec, zvezde?I ne samo to! Schmidt tvrdi, slažući sc sa Fcuerbachom:"Sav rad je rad na ČITstom biću koje se, međutim, upoređenju sa subjektima, pokazuje isto toliko kaonešto ništavno, nešto prozirno." (Nat, 19.) Čvrsto, materijalnobiće - nešto ništavno? Dakle, ipak je mogućeono u šta Lenjin nije hteo da poveruje, naime, da sematerija izgubi? Ne, jer tom "uništenju" odgovara, kaošto nam je već poznato, "ponovno uspostavljanje". Samošto sada materija više nije materija, više nije stvarnost,428nezavisna od svesti, nego je nešto "drugo po redu","slika prirode". Treba li to da znači: U našoj svestiimamo prirodu samo kao sliku kojoj ne odgovara spaljašnjastvarnost? Onda se, svakako, više ne bi moglogovoriti o odražavanju. Bila bi prebrođena "oštra suprot­;:;'ost između subjekta i objekta", bio bi uspostavljenidentitet mišljenja i bića. Ali bio bi napušten i materijalizami, umesto toga, stiglo bi se do nedvosmisleno idealističkepozicije.Schmidt tvrdi da je za Marxa "svo prirodno bićeuvek već ekonomski obrađeno i tako pojmljeno prirodnobiće". (Nat, 58.) Znači li to da je spoljašnja stvarnostza Marxa-·Schmidta svedena na stvarnost uspostavljenuu radu, da je priroda ("svo prirodno biće") identičnasa čovekovim proizvodom? I treba li suštinu oveproizvodnje svesti još i na poimanje, tako da se možeraditi samo o predmetnosti imanentnoj svesti? Svakako,tada - kako nastavlja Schmidt - "pitanje dijalektičkeili nedijalektičke strukture ovog bića" postaje "čistosholastičko pitanje". (Nat, 58.) Štaviše, tada "samateorija već [sadrži] dijalektiku prirode" (Nat, 57) imaterija, budući da je predstavljena "kao u sebi dijalektičkistruktuirana", prestaje "da bude materija u smisluegzaktne prirodne nauke, koju su Engels i njegovi sledbeniciverovali da mogu uzeti kao oslonac za svoj pogled".(Nat, 56.)Naravno, Schmidt, kao priznati materijalista i marksista,odbacuje svako podozrenje da je idealista. On seizričito ograđuje od Hegela, za koga proces proizvodnje,uprkos velikim empirijskim saznanjima u pojedinačnom,u celini ipak ostaje duhovni proces. (Nat, 21.) Istovremeno,on pJadnokrvno priznaje: "Idealizam tačno vidida je svet oposredovan subjektom." (Nat, 20.) Dakle:Tamo gde postoji svet, taj svet je oposredovan subjektom.A tamo gde ne postoji subjekt, znači ne može bitini sveta. Ako se svet ne može pojmiti kao materija,kao stvarnost nezavisna od subjekta, šta drugo ondaostaje nego zamisliti ga kao proizvod samog subjekta?Jer Sclm1idt takođe kaže da je Marxu "patos stvaranja"zajednički sa idealistima od Kanta do Hegela, samo štoon za tvorca predmetnog sveta ne smatra ni Hegelo\'svetski duh ni bilo koju materijalnu supstancu sveta,nego društveno-istorijski proces života ljudi. (Nat, 20.)Kako se vidi - izričito odbacivanje idealizma. Pitanje jesamo gde da nađemo taj društveno-istorijski proces života.Ako taj proces treba da bude kadar da stvoripredmetni svet, onda i on sam mora postojati kao realnopredmetan. U stvari, on se i može naći u spoljašnjoj429