Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

vršenje nasilja nad samim sobom, ja izabrah članstvo uPCI. U sebi sam nosio sve one duboke otpore koje jedansitnoburžoaski intelektualac tadašnje epohe u Italijimože da ima prema staljinizmu. Imajte na umu da smomi preživeli fašizam, te je zbog toga parafernalija orkestriranogjedinstva, ritmičkog aplaudiranja i karizmatskogrukovodstva u svakom od nas spontano izazivalaodbojnost. Ipak, a možda uprkos ovom, zbog korejskogl'ata i podele sveta na dva bloka ja odlučih da pristupimPCI. Levo krilo Italijanske socijalističke partije (PSI)u to vreme nije pružalo nikakvu alternativu jer je predstavljalopodređeni oblik komunistieke militantnosti,organski povezano za politiku Pcr. Treba istaći mojerelativno zakašnjenje u pristupanju Partiji (tada samimao već 25-26 godina) i moj nedostatak tradicionalnihiluzija u pogledu Partije. Staljinova smrt 1953. godinena mene je imala sasvim suprotan efekat od onog kojije imala na veliku većinu komunista i prokomunističkihintelektualaca. Oni su tu smrt doživeli kao veliku tragedijui nesreću, kao nestanak jedne vrste božanstva, aza mene je Staljinova smrt predstavljala emancipaciju.Ovo ujedno objašnjava i moj stav prema XX kongresuKPSS, a posebno prema Tajnom govoru Hruščova. Dokje većina mojih savremenika doživljavala krizu staljinizmakao ličnu katastrofu, krah njihovih ubeđenja i krajizvora pouzdanja, ja sam Hruščovljevo denunciranje Staljinadoživeo kao autentično oslobođenje. Činilo mi seda komunizam najzad može da postane ono što sam jauvek verovao da -treba da postane - istorijski pokretčije prihvatanje ne bi trebalo da povlači za sobomžrtvovanje sopstvenog razuma.I-\:ak-,o .ic ,a;e lično i~kusL\O, );: