Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

prioritet dat egzemplarnoj praksi, identifikacija politikei etike. lo Ali, u stvari je to manje pitanje uverljivogportreta "francuskih maoista" nego pitanje tri aspektanjegovog ličnog povratka etici gesta, moralnosti višenego politici - jedan neobičan znak teskobe, potrebada se u nečemu, u nekome, ukaže na jedan neartikulisanzačetak i potreba da se na njega osloni. To ga jenateralo da tokom dvadeset godina, počev od 1952, strahovitoredukuje ono što ostaje "ne-buržoasko" u jednomsvetu koji je na taj način potpuno integrisan.Radnička klasa i njene organizacije više ne nose žigantagonizma na koji je ukazao u članku Komunisti imir. Onaj veliki optimizam iz 1968. pretvorio se u dotleneviđeno odsustvo nade.I, u tom vakuumu, postavljeno je naglavce "činjenično",nepojmljivo, a sada i štetno: revolucije "kakvejesu", komunističke partije koje su povratile svoju publiku.Ono malo preostalih pobornika revolucionarnogpokreta - sada kada se sa zaposednutih fakulteta ifabrika više ne vijore zastave i kada više nisu dovoljneblistave parole - shvata da će morati da se sre::l.e računine sa predstavom o Guevari i njegovim rećima, većsa Kubom sedamdesetih godina koju je ekonomska krizagurnula u sovjetsko okrilje; sa Vijetnamom koji jeposle dvadeset godina užasa dospeo do teških pregovorai koji će, ako najzad i uspe, morati da se bori dapreživi; sa Kinom iz perioda posle "kulturne revolucije"koja svog glavnog neprijatelja vidi levo od sebe. Onošto je racionalno za istoriju još jednom je zbrisalo predsobom ideološke iluzije. Evropa je suočena sa istimproblemima kao i ranije, sa još jednim novim iskustvom:ispostavlja se da su problemi i "ćorsokaci" za kojese mislilo da postoje samo kod drugih - naši, kako utrenutku nastajanja, tako i u trenutku razrešenja. Ništanismo prevazišli, već smo se samo kratko \Teme nadalirevoluciji u našim zemljama, revoluciji "po našoj meri",IIOvde sam mogla da se osvrnem i na druge linijerazvoja i na neke ~ druge protagoniste. Rezultat bi svakakobio bogatiji i kompleksniji. Ali sumnjam da bi iLada iz ovog napisa mogao da se izvuče neki drugi zaključaksem potvrde o postojanju dvostrukog "ćorso-10 Upor. njegov predgovor za knjigu: Michele Manceaux, LesMaas en France, Gallimard, Paris 1972.218kaka", Vratimo se dilemi Merleau-Pontya; oni koji uMarxovo ime nisu prihvatili istoricizam socijalističkihzemalja i komunistićkih partija prvo su se našli vanistorije, da bi ih potom ona zahvatila. Međutim, onekoji su u ime ovog istog marksističkog objašnjenja priznalistvarnost socijalističkih zemalja (a otuda i stvarnostkomunističkih partija, pošto ovo ide jedno s drugim)zahvatili su točkovi jedne nesavladive, neizbežnei obeshrabrujuće logike, i u krajnjoj liniji još jednomsu se našli oči u oči sa onim istim problemom za kojisu mislili da su ga izbegli.U stvari, n(ideoloŠki trockisti, ni novi relativističkii podozrivi ortodoksni komunisti ne mogu da se definitivnoobračunaju sa socijalističkim zemljama. Trockistimaone protivstavljaju svoje postojanje i ono štose iz toga razvilo od početka ovog veka; onim drugima,socijalističke zemlje periodično prezentiraju stanje nesamo svog međunarodnog položaja, već i prirodu unutrašnjihodnosa. Možda je u godinama pred smrt Togliattipokušao da spase što se ,spasti može zalažućise za "mnoštvo puteva u socijalizam", u skladu s čimbi svako postrevolucionarno društvo jedino moralo dase prilagodi vlastitim standardima; ne bi predstavljalonikakav model, ali bi ipak bilo priznato na svom frontu.Ipak, to je samo jedna "realistička" hipoteza koju jestvarnost spremna da sruši. Jer "priroda" svake socijalističkezemlje određuje ne samo njeno unutrašnjebiće, već i njene odnose sa drugim socijalističkim zemljama,sa revolucionarnim pokretima, sa drugim državama.Štaviše, nemoguć_e je postići da baš ovaj izraztotalizujućeg i tendencionalno uopštenog stanovišta relativnokoegzistira sa svim ostalim; otuda to može dastvori jeda;; snažan faktor dezintegracije u "lageru",Teško je biti istovremeno sa Brežnjevom i Maom, saDubčekol1l i Husakom, sa Castrom i Titom, sa gerilomi Allendeom (Aljende). Problem socijalizma - i ne samosocijalizma - postao je veoma dubok uz sve svoje:suprotnosti i iskušenja; socijalizam je sistematski rcmetioravnotežu posleratnog sveta, i to baš onda kadaje levica uspela da "opere ruke" od svega toga zastupajućitezu "nacionalnih puteva u socijalizam",Drugim rečima, pokušaj da se savez sa socijalističkimzemljama odvoji od analize njihovih revolucija nijenadživeo hladni raL Kada se pojavila tendencija da seova dva pitanja ponovo sjedine, levica (komunisti i nekomunisti)nije imala nikakav drugi izbor do da priznavlastitu političku i teorijsku nesređenost - koja je izbijalana videlo Ll svakom pokušaju da se na ovai ili219