Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

lom delu analize ovo sagledavanje istorije namerno istaknutonaspram pobeda koje jamče da je SSSR državaproletarijata. Uzeta je u obzir samo jedna "društvenaosnova": aparat vlasti, tj. birokratska kasta, radi sopstvenihciljeva osvaja mašineriju koja kontroliše raspodeludobara i na taj način se stavlja u položaj protivrečansocijalističkoj prirodi države, stvarajući tako nestabilnostkoja vodi ili prilagođavanju raspodele "socijalističkimnormama" koje već upravljaju svojinom, iliprilagođavanju svojine "buržoaskim normama" raspodele.Između kritike Staljina date na XX kongresu i tajnoggovora nema neke suštinske razlike, čak iako ni ujednom ni u drugom nije pomenut problem porastabirokratije, a otišlo se dalje u pogledu gaženja socijalističkezakonitosti. Nema suštinske razlike, jer je pojavasocijalističke deformacije potpuno svedena na subjektivnostjednog čoveka ili jedne "antipartijske" grupe i otudana subjektivnost čitavog aparata koji je ova grupa kon~struisala. Drugim rečima, to je problem koji se javljaisključivo u "političkoj" sferi (u užem smislu tog izraza)a može se rešiti promenama u "političkim", tj. formalnimmehanizmima vlasti - odnosno ponovnim uspostavljanjemsocijalističke "zakonitosti" i "kolektivne odgovornosti","demokratizacijom" države. Ovu istu preokupacijunalazimo kod Trockog, kod Hruščova i u napisimaMao Ce Tunga iz 1956. na temu "Istorijsko iskustvodiktature proletarijata" (ako ih je, kao što se tvrdi,on napisao), a sve je utoliko zanimljivije što ovatrojica inače nemaju ništa zajedničko. Svi oni odvajajute izvitoperene političke elemente od društvenog telačija se osnova nije izmenila, budući da je preuzimanjempolitičke vlasti i ukidanjem privatnog vlasništva nadsredstvima za proizvodnju postala socijalistička.Samo su Kinezi raskr'stili sa ovom shemom i to nedavno,ali kao što ćemo uskoro videti i kod njih postojijedna osnovna protivrečnost. Ostali pripadnici komunističkogpokreta i veći deo evropske levice prihvatajuovu shemu. Levica je to učinila pre XX kongresai to joj je omogućilo da veruje da se ono što je prouzrokovalanajgora epoha staljinizma može popraviti nesamo, kao što smo već videli, zahvaljujući međunarodnojfunkciji Sovjetskog Saveza u odnosu na fašizam, većisto tako korekcijom onih mehanizama vlasti koji sustrani prirodi socijalističkog sistema. (Trocki nikadanije prestao da brani SSSR kao proletersku državu radnognaroda koja strada samo od birokratske degeneracije.)Kada je 1956. na XX kongresu izneta ova kritika222zasnovana na priznavanju protivrečnosti (za koju jeodgovoran isključivo staljinizam) između društvenoekonomskebaze i nadgradnje koja još nije društvena, evropskalevica je blagonaklono pozdravila tu dijagnozunepravilnosti kao i predskazivanja koja su mnogo obećavalai jedva čekala proces "liberalizacije" i "političkedemokratizacije". Cak i oni koji nisu imali iluzija oHruščovu ponadali su se, posle poljskog oktobra, da ćedoći do radikalnije demokratizacije, do ponovnog obrazovanjaradničkih "saveta" i do novog "sovjetizma"koji bi se mogao ostvariti jednostavnim prenošenjemvlasti od vrha prema bazi.Ima još toga. Citava levica prihvatiće sovjetskutezu, koja se vraća u dvadesete godine i prema kojoj supoteškoće i zastoji u demokratizaciji imali jedan skorosudbonosan uzrok: "oskudica" 11 resursima, društvenoekonomskazaostalost Rusije 1917. neizbežno je dovelado faze autoritarizma, centralizacije isuperstratifikacije,kada je bilo neophodno - za održanje tek izvršene revolucije- dati prioritet "materijalnoj izgradnji" socijalizmai ekonomskom jačanju zemlje, a samim tim idržavnom aparatu koji to obezbeđuje. Jednom kada sepostigne određeni nivo biće moguće preći na cilj br. 2,na društveni preobražaj. Ista teza može se naći i kodSartrea iz 1952. Cak će se, mnogo kasnije, pojaviti ikod Guevare: izvesna doza staljinizma jeste cena kojutreba platiti da bi se izašlo iz zaostalosti. I XX kongresje bio u istom znakur. "Sada, kad je SSSR dostigao ovajnivo proizvodnih snaga mogućno je, što ranije nije bilo,da krunišemo naše zalaganje preobražaj em društvenihodnosa u pravcu socijalizma". To je čak postalo skoroneizbežno. budući da prekomerna centralizacija vlastiviše nije bila pokretač već, pre bi se reklo, kočnica razvojamasovne inicijative. Na XXI kongresu Hruščov jerekao da su stvari napredovale do te mere da se sadamože bez centralizovane vlasti (koja neminovno podsećaila vlast u buržoaskoj državi), pa čak i bez diktatureproletarijata - pošto država već pripada "čitavom narodu"i pošto će do 1980. moći da se realizuje radničkosamoupravljanje.Pa ipak, od XX kongresa videli smo takvo smenjivanjeskromnih pokušaja "liberalizacije" i naglih korakaunazad, da je lako izjaviti (jer prošlo je skoro dvadesetgodina) da je hipoteza postavljena na XX kongresuKPSS bila sasvim nerealna. (...)Stoga je neophodno zapitati se šta je pogrešno uovom načinu tumačenja. Zašto nadgradnja ne postaje"socijalistička" kad se već pretpostavlja da joj je baza223