Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

svesti) u sebe vraća duh i time se pridružuje njihovomjedinstvu. Hegel je mogao zamišljati ,:izmirenje" k~omoo-uće budući da je biće čoveka saSVIm uneo u nJegOV~mišljenje, a u apsolutnom znanju je kao nebitnui:tkinuo čulnost koja se ne može utopiti u čulnost. Ali,ako nas iskustvo "neidentičnog" prisiljava da čulnostpriznamo kao nešto što je apsolutno bitno za čoveka,onda se "izmirenju" možemo nadati samo ako se smepobijati duhovnost koja se ne gubi u čulnosti, tako daonda kada je čulna priroda u čoveku dospela do sebesame, čovek postoji još samo u čistoj čulnosti i timeu čistom, nepomućenom čulnom zadovoljstvu.Tako se zatvara krug: rad, kakav Marx pripsujekomunizmu kao prvu potrebu, po Hegelu treba shvatitikao "trošenje" stvarnosti od strane subjektivnog duha,rako da treba, kako je zahtevao Marx, Hegela s glavepostaviti na noge: Od blaženstva izmirenja apsolutnogznanja postaje zadovoljstvo koje donosi zadovoljavanjeapsolutne čulnosti; "rad" se pretvara od prakse sazna~vanja istine u "čulno-predmetnu delatnost" čulnog uživanja.Ako smerno da verujemo Alfredu Schmidtu, ovo jedinstvočoveka izvlačima iz njegove čulnosti - daklefilozofska osnova Freudove teorije, jasno izražena uFeuerbachovoj "teoriji o čovekovoj suštini". Suštinskečovekove crte, objašnjava Schmidt, kod Feuerbacha sukao takve "čulne". (Fb, 184.) "Nadčulno" je prosto"samo ono čulno, svedeno na svoj pojam", "neograničeno,univerzalno iskustvo". (Fb, 84.) Duh nije ništačulno, tj. ništa određeno čulno samo zato da bi u sebiobuhvatio sve ono što je čulno". (Doslovno kod Feuerbacha,Fb, 225.) On je "spoj, jedinstvo čula, ukupnostsvih stvarnosti - dol( su čula samo ukupnost određenih,ekskluzivnih stvarnosti". (Isto.) Ako je duh nečulan ilinadčulan, onda je to samo "ukoliko on prelazi okvirepartikulariteta ... čula, ukoliko njihov provincijski du 1 "stapa II zajednički duh". (Doslm-no kod Feuerbachaisto.)Feuerbach, koga nam Alfred Schmidt ovde predstm­Ija doslovno ga navodeći, razlikuje se očito u je~nojodlučujućoj tački podjednako od dijalektičkog idealll:;11:.ci od dijalektičkog materijalizma, ali i od onog FeLlelbachaKoga je Marx imao u vidu Ll svojim tezama. Pošesto i te~i o Feuerbachu ljudska suština je u svojo istvarnosti skup društvenih odnosa. Time Marx kritikuieFeuerbacha koji je ovu suštinu stavio u rod-čovek.Feuerbach se pak sa svojim shvatanjem našao nasuprotHegelu koji je ljudsku suštinu shvatao sa stanovištR+58apsolutnog duha. Koliko god da su ove odredbe međusobnonespojive njima je zajedničko jedno: ono što jebitno čoveku kao čoveku, bilo da je zatvoreno u individuiili da dejstvuje izvan nje, kod ovih autora nikad se nesvodi na pojedinačni autoritet. Uvek nešto opšte, neštosto preseže pojedinačnost čini supstancu individualnogživota, koji, stoga, i nije vezan za egzistenciju jednogodređenog pojedinca. I, u svakom slučaju, za Hegela, alii za Marxa važi to da je ovo opšte prisutno u samojindividui kao njeno mišljenje, njen um. Pojedinačna konkretnočulna egzistencija jeste ovo opšte, jeste umnasuština. Pomoću svog uma čovek sudeluje u ljudskoj,štaviše u stvarnoj opštosti, bilo u naučnom znanju, biloli društvenoj proizvodnji. Budući da u njoj postoji, oncelom svojom umno-čulnom egzistencijom pripada ovojopštosti. Stoga, ono što čini suštinu pojedinačnih individuatraje duže od njihove vlastite egzistencije.Kao što smo videli, Ernst Mach je pokušavao da sedrži ovog saznanja. Ono je napušteno kod SchmidtovogFeuerbacha. Takav Feuerbach može s pravom u našemstoleću polagati pravo na posebnu pažnju. Jer ovde ležicentralna problematika cele struje pozne građanske filozofije:egzistencijalistička filozofija pedesetih godina,koja se nadovezuje na filozofiju života iz 19. veka i čijije naslednik postao antiautoritarni studentski pokretšezdesetih godina, koji ju je donekle transcendirao upolitičku. Alfred Schmidt shvata čulnost kod Feuerbachatakođe kao "egzistencijalističku" (Fb, 110) i kao obeležjenjegove filozofije predlaže izraz "egzistencijalizamtelesnasti". (Fb, 121.) Schmidt sad izričito najavljujekritiku Feuerbacha, koga tako predstavlia u svoi njegovojaktuelnosti. Po njemu: budući da Feuerbach ukidaidealistička razdvajanje čulnosti i razuma, posmatranjai pojma, on i ne uspeva uvek da se "u isti mah držikvalitativne diferencije (J\ih momenata jedinstvenac; pro·cesa saznanja". (Fb, 223.) Istina, Feuerbach, kako onkaže, ne osporava stvarnost mišljenja, ali ono mu iesamo - da upotrebimo njegove vlastite reči - "praši·reno osećanje, rastegnuto na ono što je udaljeno, od·sutno ...". (Isto.) Ali, ako bolje pogledamo, Schmidto\'3kritika nije uperena na desupstanciializaciju. koja icnužno data zajedno sa poravnanjem duha i čulnosti,koliko god ova čulnost bila univerzalna, - nego on samooswJuj; to što je Feuerbach time pretpostaviGo kao većostvarenu "imanentnu utopiju emancipatorske čulnosti".Ali ovaj pojam "pre anticipira nešto buduće nego štoopisuje nešto što je već dato". (Fb. 223.)459