Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

učiniće dobro ako se priseti puta koji je prevalio, poštosvoju prošlost nikad ne možemo da odbacimo kao iznošenuodecu, već njom ovladavamo samo onda kad je neosporavamo i kad je u procesu produktivnog preobražavanjapokušamo uneti u svoju budućnost.Upravo kad se setimo toga da svi mi - kao intelektualcigrađanskog porekla - nekako polazimo od pozicijekoja je kritićkom teorijom posebno upečatljivoskicirana, moći ćemo da izvučemo korisne pouke iz idejaautora koji je i sam još "na putu", kao i mi, ali koji ides nama u istom pravcu. Ali deo puta koji bi trebalo jošda pređemo moći ćemo da sagledamo samo ako pOkušamoda fiksiramo tačku koju je autor u međuvremenudostigao u toku svog mišljenja - čak rizikujući dapogrešno shvatimo njeno mesto, tj. da je odredimo kao[ačku koja se nalazi daleko iza prevaljenog puta ili kaotačku koja predstavlja konačno stanovište.W. F. Haug je tačno označio tačku koju bi sada presvega trebalo razjasniti. On navodi argumente u prilogiWUČ;ZOJ11. pogledu na svet. Ako u svom razmatranjuuzmemo u obzir Haugov dosad možda najvažniji spis,11 arlesungen zur Einfuhrung ins "Kapital" (Predavanjao uvođenju u Kapital), zapazićemo da on uopšte ne želida pogled na svet svede na proizvoljnu igru duha -kako to, možda, proizlazi iz našeg prikaza - da bimogao da zamisli pojedinca, slobodnog od svake prinude.Naprotiv, saznanju o kome se ovde radi on pripisuje"prinudan", "obavezan" karakter, koji predstavljanešto suprotno od subjektivne voljeY Nužnost koja seizražava u nekoj teorijskoj konstataciji uopšte ne protivreči- kako to Haug naglašava - slobodi, ali je za ovonužna jedna stvar: uvid. Haug ukazuje na to da Hegelovaodredba da je sloboda uvid u nužnost važi i zamarksizam, kako je to Engels izričito i istakao.Ipak, ovde to nije isto. Uvid na koji misli Hegelpredstavlja kao nešto više od pukog saznanja objektivnestvarnosti; to je, naprotiv, proces posredstvom kojegse pojedinačni misleći duh sporazumeva sa stvamošću,shvatajući je u njenoj biti kao nešto što je racionalnonužno, tako da on ne treba da učestvuje u njenoj stvarnojizmeni - to je stva: neznanih agenata svetskog uma;naprotiv, njegova praksa je već ovo sticanje uvida. Odsvakog ko želi da dođe do ove istinske slobode trebalobi traŽiti u Hegelovom smislu da se postara i za praksuovog uvida. Zadatak filozofa koji je očigledno došao do" W. F. Haug, Vorlestlizgen zur Eillfiihrwzg ins "Kapital",2, izd. Kćiln, 1976, str. 76 i sled.492saznanja istine bio bi da to saznanje prenese i drugimapomoću učenja koje se može logički slediti. Tako bimogao nastati kolegijurn onih koji uistinu imaju znanje,koji su sjedinjeni u svesti saznate nužnosti i koji bitakođe bili u stanju da odatle izvedu zahteve vanteorijskeprakse i da ih izraze, što bi bilo korisno za sve onekoji su spremni da slušaju.Očigledno je da Engels nije mislio na takvo shvatanjeuvida u nužnost. Jer ono pretpostavlja odvajanjepojedinačnih individua, koje filozofski misle, od maseonih koji društveno delaju. Samo građanski intelektualacmože tako shvatiti uvid u nužnost; tako ga ne možeshvatiti radnička klasa sa čijeg je stanovišta Engelsgledao na Hegelovu formulu. I Haug ima u vidu ovurazliku. Tako on u ovoj istoj knjizi - mada n~ u istomkontekstu - ističe da je baviti se doslednom naukommoguće samo sa stanovišta radničke klase. Stvar je utome što se "pojavljuje organizovan radnički pokret kojiusvaja rezultate nauke i na njima zasniva svoje zahteve".3-!Međutim, ovde ostaje nejasan položaj onih koji sebave naukom. I po svemu što je rečeno, oni bi se jošmogli zamisliti kao pojedinci u Hegelovom smislu kojisamo teorijski usvajaju gledište radničke klase, da biodatle stigli do nekog višeg saznanja. Ali čemu ovo saznanje'?Haug kaže: "Steći nužno saznanje znači u nekuruku povećati moć."'s Ostaje otvoreno pitanje kome timeraste moć i koja je to moć. Da li je radnička klasa takoja stiče vlastitu moć zajedno sa naučnim saznanjem,ili se misli na pojedinca kome njegovo lično znanjeobezbeđuje moć koju on može da stavi na raspolaganjeradničkoj klasi ali i da je upotrebi protiv nje? Drugimrečima: Da li se aludira više na Lenjina koji je, stojećii sam u redovima radničke klase, pokušao da u njuunese teoriju - tamo gde je ona u međuvremenu stiglai postala zaseban sloj - ili se više ima u vidu Horkheimerkoji je, rešavajući pitanje podele rada između inteligencijei radničke klase u korist ove poslednje, a naosnovu vlastite kompetencije, pokušao da kao intelektualacrazmišljanjem ovlada društvenom stvarnošću? Ilimožda nije tačno ni jedno ni drugo, nego nešto treće,zašta bi kao primer mogao poslužiti BertoldHaug je kod njega zapazio posebno jasnu formulacijuprotivrečnosti u koju zapada intelektualac kad pokušada stupi u vezu sa organizovanom radničkom klasom.J' Na naved. mestu, str. 182.35 Na naved. mestu, str. 77,493