Mimica, Aljoša (ur.) Marksizam u svetu br. 1-2 - Učitelj neznalica i ...

izrazima psihoanalitičara: za Rousseaua ulazak čovekau istoriju počinje "stadijumom ogledala". Upravo tadase rađaju protivrečnosti koje će obeležiti razvoj istorije,njenu progresivnu degeneraciju, njenu degradaciju donajniže tačke, koja je jedno novo stanje prirode, neviše stanje prvobitne i životinjske nedužnosti, već stanjekoje je Hobbes (Hobs) ovako opisao: svet ljudi postaoje džungla i potpuno je podređen zakonu jačeg. To podrazumeva,kao jedinu razliku u odnosu na prvobitnostanje prirode, jedan međusobni odnos iznad kojeg seviše ne može ići.U ovom je stavu sve sadržano. čovek je počeo dapostoji tek kada je izašao iz stanja usamljene prirode dabi se ostvario u sukobu. Otuda i teškoće da se shvatirusoističko pozivanje na prirodl1og čoveka, koji se jedinomože shvatiti kao norma ili negativan pojam. Ipak, jedanizuzetak: Dijalozi predstavljaju Jean-Jacquesa kaojedinog prirodnog čoveka koji među ljudima postoji. Jasnoje i zašto: da bi njegova filozofija bila istinita ijedina koja je istinita, ona mora biH filozofija prirodnogčoveka. Analognim postupkom Marx će proletarijatprikaza'ti kao nosioca jedine prave ideologije kojadovršava i ostvaruje filozofiju.Predložili smo da uzmemo izraze psihoanalitičara dabismo utvrdili položaj rusoističke teorije o počecima čovečanstva.Može se iĆi i dalje. Ova teorija je u suštiniveoma bliska frojdovskoj antropologiji.Poznat je frojdovski mit o prvobitnom oceubistvu:jednog dana praljudska bića su ubila Oca i is mislilaosnovni Zakon koji uređuje odnos polova - zabranuincesta koja je zamenila despotizam očeve vlasti; pobunjenisinovi ušli su tako u istoriju, a čovečanstvo jerođeno sa kulturom. Po Freudu svaki pojedinac "ponavlja"epizodu prvobitnog ubistva: Edipov kompleks nijestadijum u individualnom razvoju; on će pre biti dramatog prvog sukoba čije ostvarenje omogućava čoveku pristupsopstvenoj sudbini.Jasno je da je rusoistički mit o mladosti sveta veomablizak psihoanalitičkom: Rousseau ne opisuje određenuistorijsku fazu, on definiše prelaz, posredovanjenužno čovekovoj egzistenciji. Značaj koji pri,pisuje ljubavi,ljubomori, seksualnoj borbi i borbi za prestiž prisutnoju čOYeku, zatim isticanje nužnosti uspostavljanjaugovora - sve to iziskuje da se jedan mit osvet1i drugim.Zna se takođe da psihoanalitička hipoteza postajeodrživa kada odbacimo želju da oceubistvo uzmemo kaoistorijski događaj i od njega zadržimo samo simbol, aistovremeno Darvinovu hipotezu o hordi zameni mo Bol-58kinovom hipotezom o začeću. Ako čovek s drugim uspostavineprijateljske odnose koji mogu da postanu ugovorni,to jc zato što je ljudsko biće označeno početnomnepotpunošću koja stvaranje ugovornog odnosa čini nužnimi odlučujućim. Nedovršeno, prerano rođeno, ljudskodete prilazi svojoj sudbini čoveka kroz igru raznih uloga,identifikacija, raznih konflikata koji su na odlučujućinačin spojeni u kompleksu koji za njega ne predstavljapodručje dovršavanja u zrelosti, već polje izgradnje njegovogbića. I ta bića, nazvana odraslima, koja ljudskomdetetu predstavljaju njegovu sudbinu i sama su obeleženalom konačnošću, koju pojam preranog sazrevanjanajavljuje, i koja svoj biološki model nalazi u onomešto nazivamo neotellija. Geza Roheim (Geza Rohajm) jeovo jasno istakao: dok kulturalizacija od Bolkanovogučenja zadržava samo ono što se odnosi na izuzetnudužinu detinjstva koja omogućava vaspitanje, odnosnoprrmošellje kulture, psihoanalitička antropologija pridaje,bar jednaku, važnost ideji da prerano sazrevanje određujeistovremeno specifičnu nedovršenost čoveka nakojoj se zZ\sniva kultura, a ne samo njeno prenošenje.Ovde prepoznajemo, već pomenutu suprotnost izmeđukulturalizma jednog Buffona i antikulturalizmajednog Rousseaua. Buffon u čovekovoj nedovršenosti vidisamo jednu osobinu detinjstva, koja omogućava vaspitanje.Nasuprot tome Rousseauov čovek ostaje obeleženprvobitnom protivrečnošću njegovog porekla, koja gaosuđuje na posredovani e drugim, odnosno na otuđenjeu pojavno. Ugovor predstavlja samo drugu stranu ovogsusreta koji u rusoističkom sistemu determiniše rođenječovečanstva. Zrelost čoveka u istoriji - osnovni postulatProsvetiteljstva - postaje na taj način problematičan;u toj starosti sveta koju opisuje autor Rasprave,čovek je iedno staro dete koie veruje da je ,;prosvećeno"i da je sposobno da ta znanja prenese. Istorijski razvojpredstavlia starenje bez istinske zrelosti; istoriia čovečanstva,kao i istorija individue ne odgovara tradicionalnimmodelima rasta.Nasuprot tome, intelektualac se smatra zrelijim oddece kojoj upućuie svoju poruku. Na taj način on činilepu i dirljivu grešku, čije deformacije projektuje u svojukoncepciju istorije i sopstvene uloge u njoj. Isto kaoi ku1turalisti koii nesavršenstvo vide samo u detetu, a učoveku vide osnivača kulture koja napreduje, i na čijemčelu stoje naučnici, intelektualci se smatraju odraslimau jednoj istoriji koja će u njihovom učenju naći impulsenužne sopstvenom progresu. Optimistički humanizamProsvetitelistva tako biva zasnovan na jednom zaboravu:59