evaluacija reforme obrazovanja u crnoj gori - Zavod za školstvo

Miloš Bešić, Tomislav Reškovac
U jednom slučaju postoji veoma razrađen sistem koji je evoluirao iz ovog prethodno opisanog sistema tri
člana kolektiva ka specijalizovanim timovima koji su zaduženi za kontinuiranu evaluaciju u odnosu na
listu unaprijed definisanih indikatora. Metodologiju za internu evaluaciju u ovoj školi je priredio Centar
za stručno obrazovanje. Tijela za kontrolu su odbor i posebni timovi koje čini 15 nastavnika/nastavnica
imenovanih od strane direktora/direktorica, od kojih je svako zadužen za po jedan indikator: npr.
godišnji plan škole, nastava, estetsko uređenje škole, dopunska nastava ili sl. Najviše podataka za
evaluaciju se prikuplja statistički, ali se pored toga radi i gostovanje na nastavi, kao i anketa sa
učenicima/učenicama, profesorima i roditeljima. Nakon dobijenih podataka pojedinačno se razgovara s
profesorima koji su evaluirani kako bi se zajednički došlo do plana unapređenja, a o opštoj situaciji se
raspravlja i na nivou kolektiva. U ovoj školi je prethodne godine napravljen i akcioni plan za unapređenje
nastave, tako da ona predstavlja primjer najrazvijenijeg sistema samoevaluacije obuhvaćenog
istraživanjem.
I u drugim školama se sprovodi određeni vid interne evaluacije, ali bi se reklo da stepen razumijevanja
efikasnih načina evaluacije, kao i stepen implementacije uspostavljenih mehanizama značajno varira.
Nekoliko ispitanika/ispitanica je saopštilo da kao metod evaluacije nastave koriste kolegijalno opažanje
(tzv. gostovanje na času), međutim, da je to dosta osjetljiv posao jer „profesori ne vole kad ih neko
ocjenjuje“.
I kada su u pitanju dometi evaluacije i samoevaluacije, mišljenja direktora/direktorica se razlikuju. Među
njima ima onih koji smatraju da kontinuirana evaluacija podstiče profesore da svoje zadatke shvataju
ozbiljnije i podstiče interakciju sa roditeljima i đacima. To sve dovodi, po njihovom mišljenju, do pomaka
u kvalitetu.
Ima i onih koji, reklo bi se, ne razumiju u potpunosti koncept
evaluacije i samoevaluacije nastave, pa su u intervjuu kada su
im postavljena pitanja o tome govorili o načinima kontrole
neopravdanih časova i komentarisali kako generalno
„kvalitet ne može da se ocijeni“.
Jedan od direktora je priznao da samoevaluacija nije
razvijena, a da se planovi rade „dosta šablonski“. Po
njegovom mišljenju, to nije dobro jer „sve to mora da
odražava situaciju sa terena“.
“Postoje profesori koji vrše
samoevaluaciju kroz ankete
koje daju đacima i koji
pokušavaju da unaprijede sebe,
dok postoje i profesori koji
sebe smatraju bogovima“.
Jedna od ideja bila je da se rad na sebi i pospješivanje kvaliteta nastave treba nagrađivati materijalno, te
da se samo tako mogu očekivati značajniji rezultati. Iako ovo predstavlja dosta problematičnu zamisao,
vrlo slikovito odražava način na koji dio nastavnog kolektiva vidi reformu i svoj položaj u njoj.
Više ispitanika/ispitanica je izrazilo nezadovoljstvo radom pedagoških službi u svojoj školi. „Što se
pedagoške službe tiče, generalno, ja sam radio u nekoliko škola, pedagozi nijesu uspjeli da se nametnu
kao neko ko je važna ličnost sa aspekta ukupnog rada u školi“, kazao je jedan. Drugi je, pak, rekao da ne
samo da nije zadovoljan radom pedagoške službe, već će ubuduće, pošto sistematizacija dozvoljava
samo jedno mjesto, tražiti psihologa.
128