Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

222 Slavoljub Gacović
od Niša, zatim AovAiapeg (Doliares) ,Kod Bačvara”, Tiodykwva (4d
Anconam) ,Kod krivine*, Noysto (Nucetum) „Kod orahovog drveća“,
'Epapia (deraria, ad Aerariam) od lat. aerarius „koji se tiče bakra; rudni“,
dakle naziv koji se odnosi na rudnike ili kakve poslove u vezi s metalom
(proizvodnja, obrada ili prodaja metala) i BikobAew (Vikulia) od lat. viculus,
dem. od lat. vicus „zaselak“. Zatim naziv kastela MiAAdpeka, koji nije bio
stran u slovenskoj hidronimiji (upor. Mili potok, danas pritoka Rasine kod
Kruševca i Mila voda, vis u zapadnoj Bosni kod Drvara), se, veé i zbog
geminate, ubedljivije tumagi iz latinskog, kao < statio ad > milliarem XXI:
po prihvatljivoj pretpostavci BeSevlieva, imenu je prilepljen završni slog x&
koji je, ustvari, grčka grafija za broj 21. Dakle naziv kastela MiAAdpexo
nosi naziv prema broju milja, rastojanju od veéeg grada, u ovom sluéaju od
Naissus-a, kao što je mutatio ad Sextum ,zamena na šestoj milji“, mutatio
ad Nonum „zamena na devetoj milji“, mutatio ad Octavum ,zamena na
osmoj milji i sliéno. Na primeru naziva kastela MilAdpexo se, po
mišljenju A. Lome,"® vidi, da su svi napori da se u unutra$njosti Balkana
identifikuju slovenski toponimi još u Justinijanovo doba jalovi i da se pre
dokazuje suprotno, odnosno, da sredinom VI veka na tom prostoru jo§ nema
kompaktnije slovenske populacije i da su Sloveni blizu, na levoj obali
Dunava, ali njihova masovna seoba na jug Evrope tek predstoji tokom prvih
decenija VII veka.
OgrađuJući se od mase nekriičkih „slovenskih” etimologija
Georgijeva,' Gindin'"® je pokušao da spase nekoliko njih koje procenjuje
kao moguće, a koje su skoncentrisane upravo na jugoistoku današnje Srbije,
dakle, u južnom delu prostora gde se pretpostavlja pradomovina Protorumuna,
i to u oblasti Naissusa (današnjeg Niša) Bpđičiote i I'piPo, na
području Remesiane (današnje Bele Palanke) Agupiđc i TČeprČevoviČac, u
Dardaniji AovpfovAievd, ali se iz navedenih zapisa ne daju isčitati
formacije i fonetski likovi verovatni za pozni praslovenski jezik VI veka, a
pojedini nazivi se, kao što smo već izneli, ubedljivo tumače iz latinskog i
vulgarnolatinskog jezika.
U latinsko-greke nazive kastela ubrajamo jos KaotéAAiov (Castellum)
„Utvrđenje”, “EpxovAa (Ercula) po imenu grékog junaka Hercules-a (upor.
danas Bdile Herculane, Rumunija), ®peppapie (Freraria), Ztévec
183 A Loma, Jezicka proslost, 113.
!% By Teoprites, Haii-cmapume caaesncxu wsena na Bankanckus noayocmpos u
MAXHOMO SHaUeHUE HA HaW e3uk U Hawama ucmopus, Benrapcky e3u VIII (1958), 4-5,
"' JE A. Tunann, K Xpononozuu u Kapamepy crassuusauuu Kapnamo-Gaikanckozo
npocmpancmea (no nunzeucmeneckust u dunonozuueckuv Oanwsiy) IL Chassuckue
monoHuMbi y JIpokonun Kecapuiickozo, ErHoreHe3 HapomoB BankaH H cesepHOro
TipnuepHoMopba, Mocksa, 1984, 43 i d.
Romanizacija i romansko stanovništvo Timocke zone (I-XVI vek) 223
(Stenes), XmeAGyke (Speluka), MNovnoqovidva · (Lupofontana),
Tipečovp{ec (Pretzuries), Tleptlevobtlag (Tzertzenutzas), a možda i
Kobag (Kuas).
Svi nazivi kastela koji se završavaju na —iana kao što su Tipfeve
(Timiana), OvpPBpiave (Urbriana), Aapmoviave (Lamponiana),
Tpwiave (Primiana), Aoyyiave (Logiand), Bedepiave i Mediave
(Mediana), ukoliko nije po imenu dačkog plemena Medi (MoiŠot), a mozda
i KaABevtia (Calventia) načinjeni su od latinskih liénih imena.
X 6. Na prostoru Timočke zone, odnosno u istonoj i jugoistotnoj
Srbiji i zapadnoj Bugarskoj postoji sloj rumunskih toponima kao Rnjos,
Nikšor (1576, danas NiSor), MidZor, MerdZelat, Batej, Bučum, Bučumet,
Valuniš, Surdul, Surdulica, Mačkatica, Berbatovo, Bukurovac, Korbevac,
MarZini, Tumba, DZepa i mnogi drugi rumunskog porekla kao 3to su
Banaiz, BaniSora, Bov, Vakarel, Gavnos, Pasarel i Ursul,''’® koji
„nesumnjivo dokazuje nekadaSnje brojno prisustvo Rumuna u ovim
” predelima, ali ne daje osnove da se ono hronolo3ki opredeli; većina tih imena
nije zabeleZena pre ranog turskog doba (kraj XV-XVI v.), a u njihovom
obliku nema crta koje bi odavale duboku starinu nastanka i slavizacije, tako
da ona sama za sebe ne moraju predstavljati supstrat u odnosu na tamošnje
slovenske govore i svedočanstvo o rumunskoj pradomovini, nego se mogu
uzeti i za pozniji adstrat, za togonomastitke tragove nomadskih Vlaha iz
punog srednjeg veka, kakvih ima i drugde po srpskim krajevima...”"'®"
Medutim, ukoliko bi se sumnja o supstratu koju iznosi A. Loma dokazala,
onda se moZe reći da su Vlasi, koji su na ovo podrugje dosli krajem XIV i
tokom XV-XVI veka sa juga Srbije, Makedonije i Bugarske i koji se
pominju u turskim popisnim defterima, bili jo§ uvek Rumuni i da su svakako
morali govoriti rumunskim jezikom (dakorumunski ili aromunski dijalekat),
a ne, kako se najčešće tvrdi u radovima srpskih i bugarskih istoricara, da su
oni po svemu već bili slovenizovani. Ukoliko bi se sumnja o adstratu A.
Lome opovrgla, onda bi se moglo reći da navedeni toponimi potiču iz
supstrata koji ukazuje na pradomovinu Rumuna, koji su i do kraja XIV veka
obitavali na prostorima jugoistočne i isto&ne Srbije i jugozapadne Bugarske.
Takode, na prostoru belogragitko-breznickih govora u jugozapadnom
delu Bugarske duZ granice sa Srbijom, a i šire, Romanski, koriste¢i se radovima
Vajganda i Jirečeka, navodi toponime: BaniSor, Bukurovci, Bukor,
Vakarel, Gurguljat, Krecul, Mošino, Murgaš, Pasarel, Pelifat, Petrlas,
Picor, Purčenica, Cercel, kao i nekoliko oronima: Cer&elat, Murgaš, Moša,
Kornica, Ursulica, Cerbul, Dlboki Val, Merul, Gurgulejka,
1186 p_Skok, Etimologijski rječnik, 1, 226 (Bitčum); Ivić, Srpski narod, 29-30.
187 A. Loma, Jezicka proslost, 110.