Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

152 Slavoljub Gacović
XIII veka i njen s‘?isak Vlaha, ukazujuéi da, osim nekolicine, svi oni nose
slovenska imena.®
Novakovié i ovom prilikom ne daje pribliZan broj (kao kod Ruvarca)
romanskih i slovenskih imena u pogledu Vlaha iz žičke povelje. Insistirajuci
na svom obja$njenju termina Vlasi samo kao stocari, on dalje piše da ima,
istina, mnogo pokazatelja da su medu njima ponekad bili i Romani i
Albanci, ali je uvek moguée navesti deset puta vise takvih o kojima se ne
može sumnjati da su oni, tj. Vlasi zapravo Sloveni. Na toj osnovi Novakovié
je tvrdio da je re¢ Vlah u staroj Srbiji već u XIII veku oznacavala pre svega
društveni sloj, a ne narodnost.*”
U srpskoj medievalistici pojavio se &lanak St. Stanojevića o vlaskoj
onomastici XIV veka i, bez obzira na to što se ovde Stanojevi¢ nije direktno
dotakao materijala XIII veka, to reSenje koje je on predloZio kao da se
doticalo i odgovarajuéeg materijala prvih povelja, odbacujuci u nauci veé
odreden pravac istrazivanja srednjovekovne onomastike.
U ovom malom ¢&lanku Licna imena i narodnost u srednjovekovnoj
Srbiji Stanojevié resko istupa protiv takvog kriterija ocenjivanja etničke
pripadnosti, kojima su se rukovodili, na primer, Jire¢ek i Novakovié. Po
rečima Stanojeviéa, „netačno i pogrešno“ je ono misljenje „da lična imena u
našim poveljama srednjega veka obeleZavaju i narodnost dotične osobe“.
Stanojevi¢ kategoritki poriče rasprostranjenu u literaturi, pre svega u
radovima K. Jirečeka (ali ne i Novakovica), tvrdnju, „da je svaki čovek sa
vlaskim imenom u našim starim dokumentima i po narodnosti Vlah, svaki
čovek sa arnautskim imenom Arnautin®.*"'
Sa svoje strane Stanojevi¢ je smatrao dovoljnim za opovrgavanje
iznetih teza dalji onomasticki materijal, koji on navodi, gde je posebno
odabrao primere neslaganja u imenima, tj. kada je otac imao nesrpsko ime, a
sin srpsko, ili obratno; nadalje takvih primera ,,nesaglasnosti” u imenu dede,
oca i sinova, ili razne brace itd. Primeti¢emo da je sve te primere imena uzeo
iz I dečanske povelje (1330), a drugi onomasticki materijali, u ovom slučaju,
iz Žičke povelje XIII veka, nisu bili koriséeni "
Stanojevi¢ je izneo kategoricki zakljudak da je, „na osanovu iznetog
materijala, jasno i sigurno: lična imena u naSim srednjevekovnim
spomenicima ne mogu se ni u kom slučaju uzeti kao podaci na osnovu kojih
se može pouzdano obeleziti narodnost dotične osobe*, i time je praktično
učinio kraj konkretnom izu¢avanju vlaskih imena.
Romanizacija i romansko stanovnistvo Timocke zone (I-XVI vek) 153
Kao izuzetak moguce je navesti kratak prikaz vlaskih imena iz žičke
povelje, u ¢lanku R. Gruica, posveéenog crkvenom posedu u feudalnoj
Srbiji, ali detaljnije o zapaZanjima Gruiéa govori¢emo dalje. Potpuno je
razumljivo da se uočava vidno razilaZenje u ocenama jugoslovenskih
naučnika u vezi sa etnickom pripadnošću Vlaha, mogučnošću koriséenja za
to onomastickih podataka itd.
U jednom članku M. Filipovi¢ ponavlja bez pogovora kao ,jedinstven i
opravdan® gore navedeni opšti zakljutak Stanojeviéa. Filipovié, govoreći o
slovenizaciji Vlaha na Balkanu, smatra da je moguée iskoristiti vlaška imena
dokazujuéi slovenski etnicki oblik ovog romanskog stanovnistva. Filipovi¢
piSe: „Vlasi koji se pominju od kraja 12. veka u srpskim i hrvatskim
zemljama, a narotito u državi Nemanjiéa, tj. veé od prve svoje pojave, ne
razlikuju se u pisanim izvorima od svoje slovenske okoline: oni nose (ve¢ u
žičkoj povelji iz 1220) ogromnom veéinom srpska, odnosno hrvatska imena
(kao npr. Smilj, Hranislav, Bogdan, DraZan, Dobrogost itd.) i nazivi za
srodstvo su im srpskohrvatski...“ Ne dajuéi tačan broj slovenskih i
romanskih imena, M. Filipovi¢ je priznao da „među obi&nim seljacima koji
se u spomenicima zovu Srbljima, bilo ... s romanskim imenima, istim kao
kod vlaha: Bukur, Sarul, Bun, Drokun, Dminko, Ruda“, a zatim iznosi i
misljenje P. Skoka, koji je ,verovao da se onde gde se radi o &isto
rumunskim imenima sa pouzdano$éu može zakljuéiti o precima rumunske
narodnosti, a gde su imena slovénska, onde se mora zakljugiti da su vlasi s
takvim imenima ve¢ poslovenjeni ili da su u saobraéaju dvojezični...“.75
ZapaZen je nedostatak konkretnih istraZivanja te problematike i u
radovima savremenih jugoslovenskih lingvista, kod kojih se imena
srednjovekovnih Vlaha spominju, ali odgovarajuéi onomasti¢ki materijal,
ofuvan na drevnim spomenicima, nije sakupljen i nije proanaliziran na
odgovarajuéi nadin. Tako u Recnik licnih imena kod Srba M. Grkovié,
postojeca svedočanstva srpskih povelja ubelezena su do 1321. godine, a od
kasnijih svedoZanstava iskorišćene su samo Dečanske povelje. Kao rezultat
korišćenja povelja, autor je propustio neka romanska imena, medu kojima i
nekoliko imena ve¢ uveden u radovima Novakoviéa i drugih. Simptomati¢no
je da u novom izdanju Dečanskih povelja M. Grkovi¢ daje neodredenu
ocenu tih spomenika i njihovog veoma bogatog registra srednjovekovnih
imena, ocenjuju¢i njihovo značenje kao veoma važno za rekonstrukciju
%9 S. Novaković, Iz srpske ist. Beograd, 1966, 87 (= S. Novaković, /z srpske istorije).
70'S, Novaković, Iz srpske istorije, 86-87, 88.
7S, Stanojevié, Licna imena i narodnost u Srbiji srednjega veka, Juznoslovenski filolog,
VIIL (1928-1929), 151 (= S. Stanojević, Lična imena).
723, Stanojevi¢, Licna imena, 151-154.
% Ibid, 154.
R. Grujić, Eparhijska viastelinstva u srednjevekovnoj Srbiji, Bogoslovlje, godina VII,
sv. 2, 105-106 (= R. Grujić, Eparhijska viastelinstva).
% M. S. Filipovi¢, Struktura i organizacija srednjovekovnih katuna, Simpozijum o
srednjovekovnom katunu, Sarajevo, 1963, 52-53.