Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

T-
168 Slavoljub Gacović
patronimik Srrojislaljić, Hranoje Ukopan a sin mu Barbe, Radoslav Plah i
Hvaloje. Selo Seroš se nalazi u neposrednoj blizini katuna Vlaha Sušičana,
pa se pretpostavlja da u njemu od 387 odraslih muškaraca 43 koja nose
hrišćanska i ostala neslovenska imena dolaze iz tog katuna. V. Jakić-Cestarić
kaže da je u ovom selu „Šantor, vlaško ime, pa još nekoliko imena koja su u
tipično vlaškoj upotrebi: Baldovin, Hrs, Bač, Staver“, a od kalendarskih do
sada nenavedenih imena zabeležena su Sava, Đuroje, Semijun, Kuzma i
druga, dok u selu Zerzevo, &iji naziv „ima vlašku formu kalendarskog
grekog imena Teopytoc“, ima „više kalendarskih i ostalih nesl. imena
negoli u drugim selima SAP Kosovo, 69,23%* pa se zbog naziva veruje da
su „u selu Zivjeli Vlasi koji su napustili katunski način Zivota®.’* Ovde
izdvajamo sledeca imena Vlaha: Purdic, Ivan$a i patronim Tudorovié.
Selo Čabić u slivu Kline bilo je nedaleko od dečanskog katuna Vlaha
TudoriGevaca, koji se nalazio desetak kilometara severno od njega, a juzno
od njega je „bio predio §to ga je kralj Milutin u Banjskoj povelji nazvao
Viaska zemlja, koji se naziv po svoj prilici protezao na zemljiste svih 10
katuna (2 banjska, 1 decanski i 7 arhandelovskih) što su se nasli u kvadratu
od dvadesetak kilometara.“ U dva slučaja je ,,direktan spomen nastanjenih
Vlaha u Cabitu: Bogdan a sin mu Radoslav a déd mu Viah, pa onda Viah
Dobromir* itd. Pored još mnogih kalendarskih imena, vlaška koja nalazimo
u ovom selu su: „Kopi/, Sapran 2x, Bebej i više drugih nejasnih: Magol,
Cecel, Hejmi¢, Dud’l, Hunjer, Dumic koja po svoj prilici treba pripisati
Vlasima u Cabiéu®,” a u Srednjem Selu u Drenici sreéemo nekoliko vlaskih
imena, kao što su Lun, Ivan Gobinovié, Pilip Kalimanié, Dragoslav
Batavala, Lagos Dragomirovié i patronimik Kalotic.*
U svojim zaključnim razmatranjima V. Jaki¢-Cestari¢ podvlači da su
kalendarska imena ušla u srpska sela Dečanskog vlastelinstva na području
oko gornjeg Lima, u Altinu, na Kosovu i Metohiji, u delu oko reke Kline i u
Drenici najveéim delom, da ne kažemo i iskljucivo, iz vlaske sredine, a
unosila su ih tamo naseljeni Vlasi, pa su, dakle, ta imena, pored onih čisto
rumunskih, bila njihova antroponimijska specifi¢nost i odrednica u odnosu
na srpsko stanovnistvo slovenske antroponimije u prvoj polovini XIV veka.
Prikazujuéi &isto rumunska i kalendarska imena koja su u srpska sela ušla sa
Vlasima posredno je prikazano i sve bogatstvo vlaske antroponimije koja se
nalazila u vlaškim katunima na Kosovu i Metohiji, na tzv. Plaškoj zemlji,
koju pominje kralj Milutin u Banjskoj povelji
Kada M. Pesikan govori o aztroponimiji Vlaha, u svom radu piše da
„Spiskovi imena svedoče da je jezitka slavizacija Vlaha bila daleko odmakla
2 M. Grković, Imena u Deč. hris., 21.
79 V. Jakié-Cestarié, Raspored, 366.
Ibid, 366.
Romanizacija i romansko stanovnistvo Timocke zone (I-XVI vek) 169
već u doba prvh sacuvanih starosrpskih popisa“ i da „nema nikakve sumnje
da je prvi, glavni ili osnovni jezik Zickih Vlaha bio srpski“, o čemu, po
njegovom misljenju, „svedoči ne prosto brojna premo¢ slovenskih imena,
nego nadasve izvanredno Ziva i raznovrsna tvorba imena slovenskim
jezičkim sredstvima, koja pokazuje da je dominiralo slovensko jezi&ko
m i š lj e nj e“, a malo zatim piše da imena rumunske osnove nalazimo „i u
starosrpskim popisima (i to ne samo u katunima koji se imenuju kao viaski,
nego i u ratarskim selima®, što je u svom radu V. Jakić-Cestarić i
dokazala, ali je to ređa pojava, po mišljenju M. Pešikana. Zatim nastavlja da
su to „imena čije se poreklo sigurno objašnjava“ elementima „balkanskog
jezičkog nasleđa, koji su do nas po pravilu doprli posredstvom zatečenih
Romana, Vlaha“, i nastavlja navodeći imena Vlaha iz Žičke i Limske povelje
i iz Banjske i Dečanske hrisovulje 1I: „Bala, Bale, Baldovin, Bana,
Bardonja, Batina, Botoljan, Brapa, Bukor, Bukulaj, Bun, Buta, Buckat, Buc,
Beokr, Gripan, Guber, Gurdes, Gunja, Janj, Kalana, Kalopa, Kastevara,
Koman, Kopil, Kréelej, Kudelin, Kulin, Kuman, Kumanic, Kustodija, Lukar,
Lucan, Lev, Mader, Mana, Mane, Mackat, Mik, Mikul, Mrdela, Muzac,
Opriša, Parkaé, Pegristan, Pelegrin, Petronja, Pilej, Rudel, Senj, Sina,
Singur, Sracin, Staver, Titen, Tus, Halapa, Haracug, Hrelja, Sarban, Sevel,
Sleman — gde pored nejasnih likova (koji se ponegde mogu dovoditi u vezu i
sa slovenskim osnovam, ali nesigurno) i pored refleksa poznatih imena
uotavamo i reflekse apelativngh reči iz balkanskih jezika (up. rum. bun
,dobar’, bucur ,radovati se’, copil ,dete’, mic ,mali’, mdrgea ,biser’, opresc
„Stati, prekinuti’, singur ,sam usamljen’, viasko meglensko mdcikat ,velik’,
grč. kalos „lep', stauros „krst, alb. bardh ,beo’® ali i rum. bdrbat
„muškarac, čovek, muž“ (Berbat), botul „njuška“ (Botoljan), cas „ovči,
mladi sir“ (Kastevara), buca „zalogaj“ (Bukulaj), buci „zalogaji“ (Buč),
circel „uvojak, kovrdža“ (Krčelej), gur(d) + d(@) + suf. -es „onaj koji nudi
svoja usta“ (Gurdeš), coamad ,.griva, greben“ (Koman), tusč „kašalj“ (Tus),
Serb „jelen“ (Sarban) čime se nedvosmisleno može dokazati da „neki
popisi... nešto određenije potkrepljuju pretpostavku da u datim (vlaškim —
S.G.) sredinama još nije bio zaboravljen vlaški govor. U katunu
Sinajinaca (svetoarhanđelskom) jedan katunar se zove Oparitul i objašnjeno
je rum. oparit „ošuren, oparen“ ili u prenosnom smislu „smeten, zbunjen“,
što u stvari znači da ovo „nije pravo ime nego nadimak, a on se mogao dati
samo ako je bilo poznato njegovo značenje, što opet upućuje na čuvanje
vlaške jezičke svesti“’** — zaključuje M. Pešikan. On navodi i „imena sa
udvajanjem formanata (Gagul, Gugota, Doda, Dedol, Lula, Nanota), do čega
5 M. Pešikan, Zetsko-humsko-raska imena, 25.
% ibid, 25-26.
7 Ibid, 26.
738 Ibid, 27.