Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

120 Slavoljub Gacović
Tetovo — Kratovo — Kočane — Ćustendil — Sofija - Belogračik — Vidin —
Zaječar“ i Makedonije, susrećemo se sa pitanjem lingvističke pripadnosti
Sopluka, odnosno idu li Šopluk i Makedonija u zapadnu sa srpskim,
hrvatskim i slovenačkim govorima ili u istočnu sa staroslovenskim i
bugarskim govorima? ,
Bilo je, a i danas ima, naučnika koji Sopluk i Makedoniju u
lingvističkom smislu računaju kao bugarsku teritoriju zbog niza jezičkih
pojava kojih ima u šopskim i makedonskim govorima i bugarskom jeziku, a
koje nazivamo balkanizmima.
Ti balkanizmi u Sopskim govorima su: skracivanje dugih vokala,
redukcije nenaglasenih vokala; zatim gubljenje padežnih oblika, udvajanje
liéne zamenice u recenici, gubljenje infinitiva, pojava člana, a takvih pojava
ima puno, narogito u sintaksi. Verovaino je „da se najveci deo ovih pojava
duguje onome starom romanskom sloju koji je nekada Ziveo u istočnoj i
juznoj Srbiji i susednim oblastima“.**
U šopskim govorima postoji „upotreba jednog istog, - nekada
akuzativnog, padeznog oblika za sve kose padeže (casus obliquus generalis):
od majku, sbs ruku, sbs nož itd., zatim ,,udvajanje lične zamenice u rečenici:
da mu kazes njemu, vidi ga njega”. Takode dolazi do ,potpune zamene
infinitivnog oblika prezentom sa svezom da: moram da dojdem, oću da
vidim” kao i do ,,delimiéne upotrebe postpozitivnog ¢lana: čovek-bt, Zena-ta,
dete-to” ili do ,skradivanja svih drugih vokala: miéko, déte, glava" itd.
Doslo je i do „delimične ili potpune redukcije (skracivanja) neakcentovanih
vokala: dvoni (zvoni), sr’motd, des‘tinu, gvzdd (< gazda), zabrdvi (<
zaboravi)“ itd. Makedonski jezik ima iste pojave: „od Zena, sos raka, sos
noz; féera ja vidof onaja devojka, mene ne mi se banjat; dojde da vidi, nek’e
da jade; covek-ot, Zena-ta, dete-to; rdka, brdda itd.; gospudin®® i dr.
Rumuni su isto tako uneli fonemu 3 u prizrensko-timockim govorima na
prostoru Sopluka: 3inguléa, 3voni itd. Karakteristi¢no je takode mešanje
akuzativa sa instrumentalom i lokativom, §to je opet rumunski uticaj, kao
npr. driu mleko u ladnu vodu, bil sam sa ženu; došo u Kikindi; Krle je bio sa
mnom u opstinu i tome sli¢no. Zanimljive su inversije u recenicama koje
nalazimo u Primorju i u nekim srpskim govorima na istoku Banata koje se
„javljaju pod rumunskim uticajem*, ali istu pojavu nalazimo i kod Rumuna
Timočke zone koji govore srskim jezikom, kao npr. sam krpila carape
(banalan prevod sa rum. am cirpit cerapi), su radili i su kosili (= a lucrat si a
3 Ibid, 60.
% 1bid, 134.
1 Ibid, 61 (u napomeni): „Akcenat označava kratak izgovor, sličan srpskohrvatskome
kratkom silaznom akcentu ili 'evropskome” kratkom akcentu (npr. u franc. femme, borne; u
nem. Wort, fiinf itd.)".
— Ibid, 61.
Romanizacija i romansko stanovništvo Timočke zone (I-XYI vek) 121
cosit), se opije pa ni ne večera (= sd-mbatd si nici nu manincd), ne se muču
(= nu sd ndcdjesc), /mene/ mi se čini (= /miie/ mi se pare) itd.
Ove pojave, kao što rekosmo, nazvane su balkanizmima zbog toga što
se javljaju u svim ostalim, neslovenskim, balkanskim jezicima, kao što je, na
primer, &lan u rumunskom jeziku: fecior „dečak“ — feciorul „taj dečak“, u
arbanaskom: mik „prijatelj“ — miku ,taj prijatelj, u bugarskom: priatel —
priatelet, u grékom jeziku postoji član, ali nije postpozitivan: 6 &deppdg
„brat”, 1) XGpo „zemlja“ i sl. Isto se tako u svim ovim jezicima javlja i
udvojena lična zamenica: rum. mama md ceartd pe mine (doslovno) ,,mama
me grdi mene“, arb. mdma mč gérton mua (isto značenje), bug. mene mi se
struva (doslovno) „meni mi se &ini“, novogreki: čačvo pe @aivetar (isto
znatenje). Infinitiv je u ovim jezicima potpuno ili gotovo potpuno iščezao i
zamenjen je prezentom: rum. dd-mi sč beau „daj mi da pijem“ umesto ,,daj
mi piti“, arb. a-mč /č pi (isto značenje), bug. daii mi da pim, novogré.
ČOG pov vA md (isto značenje). Gube se i padeZni oblici sa redukcijom
nenaglaSenih vokala: rum. pddure < palude; arb. mbret < imperator; bug.
vudd < voda, guspudin < gospodin; novogré. odut < OOUOGuHL, PTPE <
popé i sliéno, pored drugih pojava.””
Poreklo ovih balkanizama je manje ili više razjašnjeno zahvaljujuéi
radovima K. Sanfelda i drugih koji kaZu da je podsticaj za ovaj razvitak
potekao iz neslovenskih balkanskih jezika, iz novogrékog i „iz rumunskog
jezika i iz onog narodskog latifiskog jezika (= vulgarnog latiniteta — S.G) iz
kojeg se rumunski kasnije razvio. Uostalom, još pre dolaska Juznih Slovena
na istoéni Balkan nalazimo ovakve pojave u latinskim tekstovima.**
N. van Vejk smatra da su Sopovi „nekadašnji Rumuni, koji su se u
doba $irenja srpske srednjevekovne drZave na istok (XIV veku) srbizirali i
primili srpskohrvatski jezik, ali mu nametnuli balkanizme* o kojima je bilo
reéi. Medutim, zbog opravdanih primedbi koje iznosi Margulies, srbizacija
šopskih krajeva je mogla biti „baš u vreme kad oni nisu bili u sastavu srpske
feudalne drzave, dakle najdalje do XII-XIII veka“, ali „mišljenje van Vejka,
i ne samo njega, o romanskoj podlozi ovoga srpskohrvatskog dijalekta ostaje
sasvim prihvatljivo“.**® Balkanizmi su i po misljenju Aleksandra Belica
„neslovenskog porekla, i došli su u ove govore... od Romana.®”’ Dakle,
srpski jezik se progirio „još u Srednjem veku... i na račun neslovenskih
5 Ibid, 61.
4 1bid, 61-62.
35 A. Margulies, Historische Grundlagen der siidslawischen Sprachgliederung, Arch. fur
slav. Phil. XL (1925), 202-212.
3% |, Popovié, Istorija srpskohrvatskog jezika, 65, 91, 92; N. van Wijk, Taalkundige en
historiese gegenvens betreffende de oudste betrekkingen tussen Serven en Bulgaren,
Amsterdam, 1923.
„ |, Popovié, Istorija srpskohrvatskog jezika, 62.