Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

116 Slavoljub Gacović
mnogobrojnih mogućnosti za rešavanje problema, dakle, u tom slučaju, nije
u pitanju uticaj grékog.””’
Ako ispitamo nekoliko slučajnih podudarnosti između latinskog
Dakije i Mezije s jedne strane i rumunskog i nekoliko drugih aktuelnih
romanskih jezika s druge zapazićemo da su tokom vekova nastali novi
konsonanti, kojih nema u klasičnom latinskom, na primer: *a/fiare — ar.
altare, dr. inalfare „(uz)dizanje“, it. alzare, šp. alzar, pg. alcar; hordeum —
ar. ordzu, dr. orz „ječam“, it. orzo, fr. orge; iugium — ar. giug, dr. jug
„jaram“, d. zauk, it. giogo, fr. joug. Pojavljivanje novih suglasnika č, s, &
dz, š, ž, koji su potvrđeni i na Zapadu, neki stručnjaci objašnjavaju uticajem
trako-datkog supstrata. Ponekad, su išli još dalje sugerišući vraćanje
konsonantizma dakijskog jezika počev od tih inovacija. Ali, očigledno je da
čineći to rizikujemo da se upustimo u začarani krug koji bi još više
komplikovao stvari. Naime, reč je o nezavisnim organskim promenama,
kako na istoku tako i na zapadu. Neke razlike dokazuju da je svaki jezik
izabrao sopstveni put ili da se njegov razvoj u tom smislu zaustavio na tom i
tom stepenu: brachium — ar. brafu, dr. braf „naručje“, it. braccio, šp. brazo,
pg. braco; titionem — ar., dr. tdciune (tčičune) „ugarak“, it. tizzone, šp. tizon,
pg. ficđo. Slična razlika je uočljiva u domenu rumunskog, što se tiče
evolucije c + e, c + i: cera – dr. ceard (¢ard) „vosak“, ar. féard, it. cera, Šp.,
pg. cera; cingo — dr. incing (inčing) „opasujem“, ar. fingu, it. cingo.
Predloženo je više objašnjenja za tu pojavu. Na primer, P. Skok je mislio da
bi /s iz arumunskog umesto ¢ iz dako-rumunskog moglo da bude
prouzrokovano uticajem grekog® — malo verovatna Einjenica, jer se #s
nalazi samo sporadiéno u srednjovekovnom i modernom grékom, skoro
uvek, u slučaju kada su reči unete iz drugog jezika. O. Densusianu, sa svoje
strane, bio je misljenja da je ¢ prethodilo #s, dok je njegov sledbenik, T.
Papahagi, s obzirom na još arhaicniji stepen iz oksitanskog (sa #s) u odnosu
na francuski (sa ¢) viSe naginjao suprotnom mi jenju.’ Analogije sa
Zapadom otkrivaju složenu situaciju, zahtevajuéi promi3ljenost: ipak,
paralelizmi dz-g-%, bi mogli da utiču na postojanje paralelnog vezivanja fs-¢š.
Medutim, Heinrich Lausberg se opredeljuje u prilog sledecih hronoloskih
stupnjeva: k-č-ć-#s, koji bi mogli da znače da #s iz arumunskog predstavljaju
noviju pojavu.**
R eg BA Bk dn la
Romanizacija i romansko stanovništvo Timočke zone (I-XVI vek) 117
Zapazićemo još istaknutiju sličnost sa Zapadom u paru dz-g: deorsum
> deosum > iosu > dr. gios, jos „dole“ (čitaj: Zos); st.it. gioso, oks. jos (čitaj:
Z0s); baptidiare — ar. pčtedzare, dr. botezare (boćezare) „krštenje“, st.it.
bapteggiare, oks. batejar; adiungere — ar. agiundzire, dr. ajungere
(ajungere) „dostignuće“, it. aggiungere, oks. ajonher.
Par qu-gu je evoluirao ka c-g, ali takođe i ka p-b, kao u Sardiniji:
quatuor — dr. patru „četiri“, sard. battoro; cinque — ar. finfi, dr. cinci (činč)
„pet“, sard. kimbe; lingua – dr. limbd (Iimbd) „jezik“, sard. limba. Ta pojava
se nezavisno razvila u svakom jeziku ponaosob.
U romanskim jezicima, grupa cf je evoluirala u smislu xt posle
velarnih samoglasnika i u pravcu ct posle palatalnih samoglasnika, zatim ka
J pt, tt ili ¢, odnosno jt*®*' Za jugoistok Evrope otkrivamo tragove šest
razli¢itih etapa : a) kf: traiecto — hrv. trakta „povući“ u susedstvu Cavtata u
Dalmaciji*®; b) Jt: coctorium — alb. koftor; c) pt(ć): coctus — ar. coptu, dr.
copt „pečen“; lacte – ar., dr. lapte (lapće) „mleko“; pectus — dr. piept (pjept)
„grudi“; ar. Kieptu; d) ht: flecta — hrv. plahta „čaršav“, e) t: fructus — alb.
Jfryt; f) jit: directus : alb. i drejté. Ista vrsta s jedne strane podrazumeva jedan
dovoljno Sirok prostor, s druge strane, evoluciju koja pokriva više vekova;
najpoucnija je, kada je re o pravilnom shvatanju fenomena, u svim
romanskim jezicima.
Naglaseni samoglasnici u nazalnom poloZaju su postali zatvoreniji,
dok su isti nazali ponekad nestli: a > &, i; o > u; e > i: eccum tantum — atit
„toliko“, lana — lind ,vuna“; montem — munte (munce) „planina“,
comprehendo — cuprind „obuhvatam“; bene — bine (bine) „dobro“, plenus —
plin (plin) „pun“. Transfer nazalnosti drugog reda je prouzrokovao fenomen
nazvan rotacija: *canutus — carunt „(pro)sed“, minutus — mčirunt ,sitan®,
renunculi – rdrunchi (rdrunki) „bubrezi“. Ova dva fenomena, kao i onaj koji
se odnosi na transformaciju r > n manifestovali su se samo u rumunskom i
oni su posebni u ovom jeziku: corona — cunund „venac“, farina — fanind >
fdind „brašno“, lubricare – lunecare (luriecare) „klizanje“.
VIII Balkanizmi i leksicki ostaci rumunskog jezika
u prizrensko-timo¢kom dijalektu i argoima
na prostoru Timok-Osogovo-Sara
37 philippide, Or, 2, 26-29.
3% Zeitschrift fiir romanische Philologie, hgg. V. Gustav Grober, Halle, 48 (1928), p. 410
(=ZRPh)
3% Al Rosetti, Istoria limbi romdne, 1 (De la origini pina in secolul al XVI-lea). Bucarest,
1978, p. 376-381 (= Rosetti, ILR).
39 H. Mihaescu, La romanité dns le Sud-Est de I'Europe, Editura academiei Roméne,
Bucuresti, 1993, p. 164 (= Mihaescu, La romanité)
Pored iznetih zakljutaka moglo se jo§ dosta reéi o formiranju reči,
odnosno o sufiksima, o formiranju naziva, o formiranju glagola, o sistemu
prefiksa, o sloZenim rečima u podunavskom latinitetu §to svakako pomaze u
relativnoj i apsolutnoj hronologiji nastajanja nekih lingvistickih fenomena, a
": Mihžescu, La romanité, p. 164.
% P. Skok, ZRPh, 54 (1934), p. 427.