Gacovic Od romanskog stanovnistva do Rumuna Timocana (VII-XVI vek) knjiga III (1)

114 Slavoljub Gacović
red (u školi), bir, birov, ostrov, bolnav, ciudat, cloci, crac, grijč, grozav,
itd.374
VI Fonetika rumunskog
jezika
Latinski Dakije i Mezije je, u mnogim aspektima, pratio analognu
evoluciju u odnosu na evoluciju govornog latinskog u ostatku Rimske
imperije: otvoreni i zatvoreni samoglasnici e su se spojili dajući zatvoreno e;
otvoreni samoglasnik e dao je dvoglas ie; otvoreno u se nije pretvorilo u o,
kao na Zapadu, ali se stopio sa zatvorenim #. Napomenimo tim povodom
početak izdvajanja i istovremeno razlikovanja u odnosu na Rimsku imperiju;
medutim, ista pojava se desila istovremeno i u južnoj Italiji. Kasnije, u
nekim specifičnim uslovima, u nekim bilo jakim bilo naglašenim
položajima, primećujemo opštu tendenciju ka zatvorenosti vokala, to jest: e
postaje i, o postaje , dok se a transformišući se u zatvoreniji samoglasnik
danas obeležava sa d, srednji nezaobljeni samoglasnik (lat. casa > casd).
Samoglasnik 4 se pojavljuje i nakon upliva slabog ili jakog consonanta r
umesto e, i (lat. reus > st.rum. rdu, lat. riuus > st.rum. *rau > riu, lat. melum
> mdr). Ovaj samoglasnik se danas pojavljuje u svim rumunskim dijalektima
(dakorumunski, arumunski, meglenorumunski, istrorumunski) i nameće se
pre diferencijacije ovih poslednjih. Posle toga, novi samoglasnik 4, narogito
pod uticajem nazala u nekim slučajevima, doveo je do još zatvorenije
pojave, koja se sada označava sa 4 ili 7 (lat. canem > strum. cone >
ciine/cirie, lat. cantat > st.rum. cantd > cintd, lat. campus > st.rum. campu >
cimp). Da li u sluéaju samoglasnika d, imamo posla s uticajem supstrata i da
li se u sluéaju samoglasnika d(%), radi o slovenskom uticaju, ili su oba slučaja
delo autonomne evolucije? Pridružićemo se mišljenju Al. Graur-a, koji kaže
da su „vokalna smenjivanja balkanskih jezika prouzrokovana paralelnim i
nezavisnim promenama, pod uticajem jakog akcenta za intenzitet 3"
Suprotna težnja, ka otvorenosti, olakšaće, u izvesnim slučajevima,
pojavljivanje diftonga ea, gu: lat. gena — dr. geand (gand) „trepavica“, pinna
— dial. peand (pand) „pero (ptica)“, porfa – poartd „kapija“, noctem — noapte
(noapée) „noć“,
Samoglasnik i naglašen ili u završnom slogu ili nenaglaen, kao /(< i
nenaglasen pracen drugim samoglasnikom) daju povoda nekim posebnim
pojavama, na sledeci način: palatalizuje / koje mu prethodi, transformige u
affikate, konsonante /, d i u šuštavi strujni s, pojave koje vrlo malo
prepoznajemo u zapadnim romanskim jezicima. Evo nekoliko primera: lat.
" P. Neiescu, E. Beltechi, N. Mocanu, Arlas Lingvistic al Regiunii Valea Timocului —
Contribuii la atlasul lingvistic al graiurilor roménesti dintre Morava, Dundre si Timoc, Cluj-
Napoca, 2006, 9-80, harta A-B, harta 1-49.
355 Al. Graur, Coup d'oeil sur la linguistique balkanigue, BL 4 (1936), p. 38.
Romanizacija i romansko stanovni§tvo Timocke zone (I-XVI vek) 115
u
u
licia — ar. [itd — dr. „potka“, lat. linum — ar. /in — dr. in „lan“, lat. terra —
*fierra — st.dr. feard — tard „zemlja, drzava®, lat. tibi — fie (fije) „tebi“, lat.
titia — fitd „sisa“, lat. decem — *diece — ar. dzdfi, dr. /reg./ dzdci -- zece (zdce)
„deset“, lat. dicere — ar. dzitire, dziteare, dr. /reg./ dzice/re/ — zice/re/ (zicere)
„kaže/kazanje“, lat. dies — ar. dzuud, st.dr. /reg./ dzuud, dr. /reg./ dziud
(zdua) — zi (21) „dan“, lat. sibilare — suiera/re/ (sujera-re) „svira/nje/“.
Kasnije, labijalni p, b, /. v, m praceni istim samoglasnicima, morali su
da dovedu do fonetskih sekvenci p&i, bgi, fi, mn, predodredeni da ostanu
dijalekatski (pre svega poznati u ar. i govornom moldavskom iz dr.): lat.
alvina — dr. albind „pčela“ — ar. albging, lat. filium — dr. fir „konac“ — ar.
fiir, lat. petra — *pietra — dr. pietrd (pjatrd) „kamen“ — ar. pKatrd — Katrd,
itd.
Sinkopa kratkih interkonsonantskih samoglasnika je ostvarljiva za
neke reči, tamo gde je fenomen star i raširen po celoj teritoriji Carstva:
caldus, virdis, genuclum, ungla, ali se ne de§ava u mnogim drugim rečima:
fraxinus — frasin (frasdn) „jasen“, hedere — iederd (federd) „bršljan“,
singulus – singur (singur) „sam“, itd.2% H. Mihdescu je proučavao 50 sli¢nih
primera, sačuvanih u rumunskom jeziku. Odnos izmedu te dve kategorije je
po njemu 25:25. Samo &etiri poslednje reči skoro da nemaju odgovarajuée na
Zapadu : lingula – lingurd (lingurd) „kašika“, masculus — mascur „vepar“,
*scorbula (= *scrobula < scrobis) — scorburd „šupljina u drvetu®,
codobatula — codobaturd zool* „bela pliska“. Prema tome, latinski Dakije i
Mezije je uopste reflektovao stadijum tog jezika u celom Carstvu, ne
označavajući nikakvu sklonost ka izdvajanju u tom odnosu.
Kada je neka latinska reč bila, ili postala jednoslozna i samoglasnik
sloga u pitanju se menjao u suglasnik, zahtevala je vokalski oslonac. Potpora
nove foneme đ (zatim i) daje ono što se u ovom slučaju zove implicitni
samoglasnik: est — e, T > i, di; mihi – mi, mi > imi (im); illi – i, > fi.
Diftong au je dao razlicite rezultate u dva glavna dijalekta: laudo — dr.
laudd, ar. alavdu; audit — dr. aude (aude) „čuje“, ar. avde. Ovaj diftong se
takode odrzao u dalmatskom, sicilijanskom, friulskom, oksitanskom i
katalonskom. Veoma raznolik način &iji se diftong odrazavao u četiri
dijalekta i kom njegovi govornici dokazuju da je rumunski u celini, uvek
tezio da izbegne taj diftong u predkonsonantskom polozaju. Ono što se
dogodilo arumunskom dijalektu predstavlja ilustraciju jedne od
7 1. Fischier, Traits spécifiques du latin ‘danubien’, in: Studii clasice, 21 (1983), p. 67-
91, cf. 76. Vise detalja u studiji 1. Siadbei, Sur la syncope de la voyelle pénultiéme atone dans
les langues romanes, BL 10 (1942), p. 67-75. Autor je zaključio sledece: „Iz naših
razmatranja proizilazi da su skraceni oblici istovremeno postojali s onima koji nisu
sinkopirani do VI veka; sinkopa zavisi od ‘tempa’ izgovora. Tako se obja$njava postojanje
dvostrukih oblika u romanskim jezicima, do savremenog doba.“