VEDA VYDAVATEĽSTVO SLOVENSKEJ AKADÉMIE VIED

LJUBINKO PUŠIĆ
iz pojma urbano ali nisu njegovi derivati već urbano samo. Na taj način određena
je kontekstualna ravan. U ovom slučaju kontekst ne podrazumeva, on je rezultat
sadržaja osobene strukture grada.
Jezik grada proizašao je iz složenog simbiotičkog stanja ekologije okruženja,
istorijskih, kulturnih i socijalnih činilaca i mreže tragova materijalne i duhovne
kulture. Razumevati grad kao mozaik društvenih značenja i u njemu prepoznati
spoj duhovnog i materijalnog – znači razumeti gradski jezik. Ili, može se
reći i tako, razumeti grad – znači razumeti njegovu kontekstualnu stvarnost. Pročitati
– znači imati „ulaznicu“ za razumevanje a čitati – tek biti na nekom tragu
koji je prepun zamki vulgarizacija ili prostog svođenja na samo jednu njegovu
dimenziju; duhovnu ili materijalnu. Da bi se razumeo jezik grada mora se istovremeno
biti u komunikaciji sa njegovim materijalnim i duhovnim. Kako je to jasno
uočio Luis Mamford u Gradu istoriji, u ritmu života grada neprestano se izmenjuju
materijalizacija i oduhovljenje: čvrste tvorevine u ljudskoj svesti poprimaju
simbolička značenja i ujedinjuju onoga koji spoznaje s onim što spoznaje.
U gradu, i pored toga što je reč o najdinamičnijem društvenom fenomenu
sa vrlo složenim, čak dnevnim preobražajima, ništa se ne dešava slučajno. Kontrapunkt
njihovog pulsiranja ne može se pratiti kao prost zbir događanja, već kao
spiralni tok uzroka i posledica. I taman kada pomislimo kako smo u duhovnom
i materijalnom pronašli oslonce za razumevanje jezika grada, pred nama iskrsava
njegova, možda, najkontroverznija kontekstualna ravan – simbolička. To nije
neobično. Ni jedan produkt čovekovog stvaranja, čak ni onda kada je opleten
najplemenitijom duhovnošću, ne može bez simbološkog. Dok ne započnemo sa
iščitavanjem gradske partiture, čini nam se da je sve u njemu i oko njega položeno
na racionalno tle. A onda saznajemo da se iza svakog njegovog obrasca –
trga, katedrale, načina ophođenja građana, toponima pojedinih gradskih delova,
arhitekture, „istorijske važnosti“...– krije određeni simbolizam. Uostalom, nije to
ni neobično. Ako je čitavo ljudsko bivstvovanje jedan veliki simbolički krug,
kako je moguće pretpostaviti da bilo kakva njegova materijalna ili duhovna tvorevina
toga bude lišena. I tu treba biti oprezan. Ukoliko se u otkrivanju jezika
grada posegne za prevelikom dozom simbolizma, odnosno ukoliko se oni shvate
kao nešto što je samo po sebi razumljivo, od dobrog čitanja nema ništa. Simbološko
čitanje grada može da bude veoma zavodljivo i time nas odvede u mrtve
rukavce gde je jezik grada preoblikovan čak do romantizma. Poznato je da se
u nekritičkom tumačenju istorije (a narodi na slovenskim prostorima često su
upravo tako posmatrali istoriju čiji su voljan ili nevoljan deo bili) uz pomoć
simbolizma najčešće odlazi u paseizam. Tamo je sve lepo, staro i neponovljivo.
30