Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

Milorad Radovanović: BELEŠKE O TEORIJI JEZIKA
autora slediti već opisani uzorak, s osloncem na rekonstrukciji i sistematizaciji
istraživanja u oblasti odgovarajućih jezičkih pojava i iz njih proisticalih naučnih
pristupa. Pri tom su ova poglavlja (i međusobno i u odnosu na prvo) primer rafiniranog
smisla za pomeranje piščeve optike s jednog fokusa na drugi. Ovo su,
ujedno, i tri u najvećoj meri eruditno pisana poglavlja, u čije je građenje Bugarski
uložio trud da postavljene probleme oživi i u tom smislu što će, gde god je to bilo
potrebno i mogućno, izlaganje osvežiti jezičkim i gramatičkim egzemplifikacijama
posuđenim iz tuđe ili izvedenim iz vlastite lingvističke laboratorije. Šteta je,
međutim, što autor u tu svrhu nije imao prostora da posegne za više slavističkog
jezičkog materijala, pa i literature, na primer u obrazlaganju ponašanja bezličnih
konstrukcija u jezicima sveta – u vezi sa diskusijom o fenomenu jezičke relativnosti
[...]. Sa puno zrele mere, recimo i to, upravo u ovim poglavljima Bugarski
svoj odnos prema mogućnim odgovorima na lingvistički važna pitanja iskazuje
više diskusiono nego u verbalnom smislu eksplicitno. U svakom slučaju, pisac
ovog prikaza ne može a da ne kaže da do sada nije imao prilike upoznati kondenzovan
tekst u kojem se autor, među tako složenim pitanjima, oko kojih se iz
temelja prelamala lingvistička nauka (osobito u poslednja dva veka), kakva pred
nas postavljaju pojmovi jezičkih tipova, jezičkih univerzalija i jezičke relativnosti,
kreće u toj meri čitaocu pristupačno i lako, premda ambiciozno i tačno.
Peto poglavlje ima nalov: V Lingvistika i vreme (u prvom izdanju imalo je
naslov Lingvistika i istorija). U nastaloj izmeni naslova, međutim, valjalo bi, izgleda,
videti i rezultat autorovog nastojanja da nas nedvosmisleno upozori na to da su
u ovoj knjizi za čitaočevo opažanje manje važne disciplinarne etikete u odnosu na
one pojavne, pojmovne i problemske. Bugarski se u ovom poglavlju, nakon inventarisanja
svih bitnih aspekata relacije lingvistika – vreme, usredsređuje na aspekt
uloge „istorijskih podataka i opšte vremenske dimenzije u lingvistici“ (158), i na
mnogobrojna lingvistički relevantna pitanja koja se kroz njega prelamaju. Jedno
od takvih jeste, na primer, pitanje prirode, delokruga i statusa lingvistike u odnosu
na filologiju (s obzirom na njihove ishodišne i aktuelne preokupacije, rekli bismo,
„jezikom u vremenu i vremenom u jeziku“). Bugarski se opredeljuje za realističan,
s obzirom na već izložena vlastita shvatanja konzekventan, sud da je ove dve discipline
„... najbolje posmatrati kao zasebne, iako susedne: one se mestimično duboko
prožimaju, ali se zato na drugim stranama potpuno razilaze“ (161) (i drugačija
shvatanja, kao i obično, autor i rekonstruiše i sistematizuje). Dakle, u pitanju nije
puko terminološko razgraničenje ili nedoumica, već krupna disciplinarna reparticija
između dva prepoznatljivo paralelna, različito ustrojena i imenovana smera
ispitivanja jezičkih pojava (i nejezičkih s njima u vezi), s različitim ciljevima, metodologijama,
korpusima, rezultatima, terminologijama, itd., i sa drugim naučnim i
drugačijim filozofskim precima, sa čestim preplitanjima, ali katkad i u ulozi manje
372