Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

Milorad Radovanović: BELEŠKE O TEORIJI JEZIKA
Bopom, opšta lingvistika sa Humboltom, savremena lingvistička metodologija
sa Šlajherom, a teorijska lingvistika u modernom smislu sa de Sosirom“ (311).
„Ima, ipak, osnova za uverenje da bi većina njih najpre bila sklona da kao istinski
konstitutivni period lingvistike označi prošli [XIX] vek, uz napomenu da do konsolidovanja
ove oblasti kao relativno autonomne naučne discipline sa autentičnim
i zasebnim predmetom i ciljevima, sa sopstvenom teorijom i metodologijom
i vlastitim kadrovima, dolazi tek tokom prvih decenija [XX] stoleća“ (312). Ostaje,
dakle, za neka buduća saznanja pokušati videti da li je doista u ovom vremenu
(bilo) mogućno nastajanje nekakve stvarno integrirajuće lingvistike (u obliku sve
aktuelnije pragmatike?), koja je svojim naučnim konstituisanjem mogla stvoriti
uslove za neutralisanje relevantnosti sistematizacija ove vrste (osim u istoriografskim
svrhama), ili pak proglasiti takvu vrstu očekivanja ipak utopističkim? (Del
Hajmzova argumentacija u prilog sveintegrirajućoj nauci o jeziku i ponašanju
nedovoljno je bila razrađena kada je u pitanju pragmatika, a vremenom je slabila
tamo gde se zalagala za etnografiju komunikаcije, dok je već starinska De Sosirova
argumentacija u prilog semiologiji vremenom bila temeljno potiskivana,
reinterpretirana ili prosto zanemarivana.) 5
I knjiga i njen autor zaslužuju, uz sve već rečeno, još nekoliko načelnih i
detaljnih napomena. Jedna od njih jeste da se jezik knjige, između ostalog, odlikuje
ne samo znakovima visoke kulture pisanog izražavanja, već i, za ovakve
prilike izuzetno važnom, skladno i dosledno izvedenom i primenjivanom terminologijom.
(Neupućenog čitaoca, međutim, u zabunu može dovesti opažanje da
se i u naslovu knjige i u naslovima većine poglavlja pojavljuje etiketa lingvistika,
zastupajući, kao samo uslovno neobeleženo rešenje, sadržinu u kojoj se raspravlja
i o filozofskim, i o filološkim, a tek u XX veku i o terminološki strogo shvaćeno
lingvističkim ispitivanjima jezičkih pojava.) Autorova terminološka rešenja
po pravilu se raspoređuju u binarne opreke ili trijadne obrasce, što upućuje i na
mogućnost prosuđivanja o u osnovi strukturalističkom načinu mišljenja prilikom
sistematizovanja i shematizovanja svakovrsnih preokupacija jezikom i jezicima
koje su autoru knjige u vizuri. Smisao za jednostavne i elegantne definicije takođe
je jedna od važnijih dobrih osobina autorovog diskursa, a praksa da se kritičke
opaske upućuju radije novijim autorima nego onim starijim, uz to odražava i
autorovu umerenost u procenjivanju razloga i mogućnosti za stvarno polemisanje
s tuđim mišljenjima. Samo sasvim izuzetačno Bugarski je nedovoljno precizan
u kvalifikovanju izvora za kojim poseže: tako bi na str. 162, nap. br. 3, prilikom
pominjanja knjige Pavla Ivića Srpski narod i njegov jezik (Ivić 1971), valjalo
opreznije okarakterisati njenu sadržinu kada se kaže da se u njoj „... obrađuju
5 [Autor ovoga prikaza je u međuvremenu u nekoliko prilika predlagao konstituisanje „kontekstualne
lingvistike“ – takođe uglavnom bezuspešno.]
378