Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

JEZIK U UPOTREBI / LANGUAGE IN USE
sma, dok s druge strane i sami počeci ovog pisma već podrazumevaju izvesnu
svest o distinktivnim glasovnim jedinicama jezika. Istorijski gledano, razvoj bilo
tradicionalnog pisma bilo moderne fonologije ne može se valjano razumeti bez
pretpostavke da je u svesti ljudi kroz vekove delovao kreativni spreg fonemske i
grafičke intuicije“ (241).
U devetom poglavlju, IX Ka pojmu stvaralaštva u jeziku, manjega obima
u odnosu na druga, razmatrana je jedna od ključnih odrednica savremene lingvističke
teorije, odrednica na koju mnogi upućuju etiketom jezička kreativnost.
Pišući o tipovima jezičkog stvaralaštva (npr. filozofsko, naučno, književno, žargonsko
i dr.), interpretirajući i sučeljavajući različita shvatanja u ovoj oblasti lingvističkih
i nelingvističkih pojava i interesovanja (od Aristotelovog shvatanja do
shvatanja Noama Čomskog), s posebnim osloncem na široko prihvatano Humboltovo
stanovište „... da se jezik rekreira svaki put kad se upotrebi“ (259), Bugarski
ponajviše pažnje posvećuje kritičkoj analizi poimanja jezičke kreativnosti
kod Čomskog, i u kontekstu takvih razmišljanja postavlja važnu opasku o nedostatnosti
modela kojima se pitanja ove vrste svode na postuliranje dihotomičnog
razgraničenja čovek kao stvaralac jezika / čovek kao korisnik jezika, budući da
ovaj drugi „... u velikoj meri ostaje izvan ovakvih modela“ (263). Poglavlje se
završava sudom „... da proste dihotomije – kao ona između instrumentalne i stvaralačke
upotrebe jezika, ili pak ona između stvaralaštva potčinjenog pravilima
i stvaralaštva koje menја pravila – predstavljaju tek neophodne početne korake
u rasvetljavanju jedne daleko složenije problematike“ (264-265), i upućivanjem
čitaoca na relevantnu literaturu u ovoj oblasti (među tim radovima su i radovi
autora knjige). Vredelo bi, međutim, ovde podsetiti i na Del Hajmzov pokušaj
upotpunjavanja pojma jezičke kreativnosti u interpretaciji Čomskog (Del Hajmz,
recimo, pojam „kreativnog aspekta jezičke upotrebe“ dovodi u neposrednu vezu
sa „prikladnošću“ iskaza s obzirom na mogućne jezičke i nejezičke kontekste:
„... kreativna upotreba jezika često i nije stvar novih rečenica, pa čak ni novih
konteksta, nego je stvar novog odnosa među njima. Naime, i rečenica i kontekst
mogu biti uobičajeni, a da je samo upotreba neke rečenice u odredenom kontekstu
ono što je novo“ [Hajmz 1980: 268]).
Poglavlje X Fenomenološki pristupi u lingvistici predstavlja odličan ogled
rekonstrukcije zamršenog protoka, bolje reći preplitanja, filozofske i lingvističke
misli u novijem vremenu. Zasnovano je ponajviše na uverenju da su implikacije
fenomenološkog mišljenja u nauci o jeziku bivale u istoriji lingvistike od presudnijeg
značaja no što se to u uobičajenim prilikama sugeriše, pretpostavlja, zna,
očekuje ili priznaje. Tu se kao podsticajno izvorište mogućih uticanja rekonstruiše
prvenstveno Huserlova teorija jezika i značenja (tzv. „rani Huserl“), sa idejama
o „primitivnim elementima značenja“ i „značenjima kao idealnim predmetima“,
375