Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

Milorad Radovanović: BELEŠKE O TEORIJI JEZIKA
uputstva izložena u napomenama ove knjige ponekad su prave male, selektivne
tematske bibliografije, poput one br. 6 na str. 29 sa popisom pregleda istorije
istraživanja u oblasti jezika [...], ili nap. br. 2 i 5 na str. 236 i 238, sa selektivnim
popisima releventne literature u oblasti tipologije sistema za pisanje s obzirom na
odgovarajuće jezičke realije [...]. Sličan je slučaj i selektivna bibliografija relevantne
novije literature u oblasti izučavanja metafore na str. 213, nap. br. 6. [...].
Ukoliko bi se autoru knjige poželela uputiti i poneka sugestija sadržinske
ili problemske prirode, koja bi po mišljenju prikazivača mogla biti korisna za projektovanje
eventualnog trećeg izdanja, teško da bi se za njih našlo stvarnoga mesta
i razloga. Formulišimo, stoga, samo nekoliko pitanja. Nije li premalo prostora u
razmatranju udela filozofije u istoriji konstituisanja lingvističke naučne misli dodeljeno
nemačkim filozofima idealistima [...]? U korelaciji sa ovim pitanjem (ovisno
o odgovoru na njega) jeste i pitanje: nije li u tom smislu nesrazmerno prenaglašena
uloga fenomenološke filozofske misli u konstituisanju temelja strukturalne lingvistike
na primer? Da li je u ovakvim prilikama, kada se rekonstruiše istorija više
disciplinarnih doprinosa konstituisanju moderne nauke o jeziku, irelevantan pojam
Kunove paradigme za razumevanje postupaka strukturiranja naučnih (r)evolucija –
pošto mu se na str. 309 eksplicitno pretpostavlja pojam programa? (Kunov koncept
paradigme [Kun 1974] mogao bi se, svakako, i zastupati i braniti [...]). 6
Jedna sugestija tehničke vrste: ne bi li vredelo razmišljati o mogućnosti
primenjivanja kurzivnog tipa slova i spacioniranog tipa sloga na onim mestima
u tekstu čija bi percepcija prilikom ponovljenog parcijalnog čitanja knjige, ili
mimo postupka uobičajenog čitanja teksta, bila uz takva rešenja u velikoj meri
ekonomičnija?
Uz sve već rečeno, čitaocu se može sugerisati i nalaz da su na najviše
mesta u knjizi pominjana imena [Aristotela,] Humbolta, [Šlajhera,] Sapira, De
Sosira, Blumfilda, Jakobsona i Čomskog. Takav nalaz, razume se, kao puki statistički
pokazatelj ne bi morao imati nikakvu analitičku vrednost da se ne udružuje
(time i osmišljuje) s nalazom o prepoznatljivom uverenju autora ove knjige kako
se upravo u filozofskim i filološkim, poznije i u antropološkim ishodištima mora
tragati za pravim temeljima moderne lingvistike (bila ona teorijski ili deskriptivno
usmerena, strukturalno, generativno ili drugačije ustrojena).
Nema nikakve sumnje: ovu dobru knjigu treba toplo preporučiti svima
koji su bilo kojim pobudama podstaknuti da se upute u najvažnija znanja o jeziku
i preokupacijama jezikom. Nakon uvida u njeno drugo izdanje, učvršćuje
se utisak: po tome kako u pojmovno-terminološkom, teorijsko-metodološkom i
problemsko-istorijskom pogledu osvetljavaju jezičku nauku, Pravci u lingvistici
6
[Razume se da danas već o tome postoji obimna naučna literatura što je u međuvremenu nastajala
(npr.: Cohen 1994).]
380