Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

JEZIK U UPOTREBI / LANGUAGE IN USE
odabrane teme (pretežno! – M. R.) iz oblasti spoljne istorije srpskohrvatskog jezika“.
U inače pretežno naučno-esejističkom stilu knjige, ponekad funkcionalno
svrsishodno zaiskri i poneka duhovita opaska. Dobro je za knjigu i to što autor
u njoj dosledno eksplicitno upućuje na izvor informisanja onda kada informacije
preuzima posredovanjem drugoga autora (tipičan takav slučaj jeste interpretiranje
Rajhlingovih pogleda na jezik u desetom poglavlju knjige) [...].
I dok se prvo izdanje ove knjige moglo čitati gotovo kao jedan neprekinuti
esej isparcelisan naslovima poglavlja, drugo je izdanje opremljeno već osetnom
množinom napomena koje i čitaoca na drugačije ponašanje obavezuju ili
mu barem i drugačiju mogućnost pružaju. Prema množini citata, interpretacija,
pozivanja i upućivanja, sve u vezi sa neposrednim ili posrednim izvorima autorovih
saznanja ili sa mogućnom, manje opštom, više specijalnom, budućom
čitaočevom lektirom za pojedine tematske oblasti, čitalac se ne može odnositi
samo kao prema podatku koji govori o „lepoj obaveštenosti autora“ (kako se to u
ovakvim prilikama obično uzdržano svečano saopštava). Karakteristična je u tom
smislu npr. gotovo proizvoljno odabrana nap. br. 12 na str. 276, u kojoj su se stekla
bibliografska uputstva nastala kao rezultat autorovog druženja sa literaturom
nastajalom u vremenu između objavljivanja prvog i drugog izdanja ove knjige
(bibliografska uputstva, inače, datiranjem dosežu sve do godine u kojoj je knjiga
objavljena). Pri tom su tkivu teksta po pravilu češće u vidu napomena priključivana
nova bibliografska uputstva nego ona ponovljena, češće na kakvom drugom
nego ona na srpskohrvatskom jeziku. Napomene su raspoređene ispod teksta i
numerisane za svako poglavlje (to pomalo otežava iščitavanje ponovljenog bibliografskog
podatka, koji se donosi redukovano, sa upućivanjem na višestruko
prethodno pominjanje). Osim za bibliografska uputstva, napomene ponekad
služe i za terminološka pojašnjenja (kao ona br. 18 na str. 310, gde se razmatraju
terminološka rešenja „lingvistika“, „lingvist“, „lingvistički“, „filologija“,
„glotologija“, „nauka o jeziku“). U donošenju bibliografskih uputstava uočeno je
nekoliko nedoslednosti maloga domašaja: u nastojanju da se po pravilu navode
izvorna dela, uz upućivanje na njihov eventualni srpskohrvatski prevod, ponekad
izostane podatak o srpskohrvatskom prevodu (za Nejgelovu knjigu Struktura nauke
[Nejgel 1974], ili za Prolegumenu teoriji jezika Luja Hjelmsleva [Hjelmslev
1980]). Za pojedina dela pri tom sе eksplicira i podatak o autoru prevoda, za
pojedina, međutim, ne (recimo, pominje se Aćin kao autor prevoda Rusoovog
Ogleda o poreklu jezika [a u pitanju je Ivan Vejvoda, dok je Jovica Aćin autor
propratnog eseja o Rusoovom Ogledu; up. Rousseau 1975], ali ne i Sreten Marić
kao prevodilac De Sosirovog Kursa [Sosir 1969]). Bibliografski podaci su samo
na razini omaške nepotpuni, kao npr. u slučaju knjige Maršala Makluana Poznavanje
opštila (čovekovih produžetaka! – M. R.) [Makluan 1971]. Bibliografska
379