Примењена лингвистика у част Ранку Бугарском - Језик у

Milorad Radovanović: BELEŠKE O TEORIJI JEZIKA
o distinkcijama tipa „izraz“/„značenje“/„predmet“, itd., „... koji su imali izrazitijeg
uticaja na kasniji razvoj lingvistike, semantike i filozofije jezika, posebno
fenomenologije jezika“ (272) – prvenstveno na početku veka. Osnovna teza koja
se ovde izlaže svodljiva je na uverenje da elementi podudarnosti Huserlovih filozofskih
nalaza sa teorijskim nalazima Bilera, Jakobsona, Brendala, Hjelmsleva,
Ajdukijeviča, Bar-Hilela, De Sosira, De Kurtenea, Bahtina, Kasirera i drugih ne
mogu biti slučajni, barem ne iznenađujući (ostaje pitanje zašto se u predloženoj
shemi neposrednog uticanja Huserla na Bilera i Jakobsona ne pominje Ogdenova
i Ričardsova teorija značenja, iako se u prvom poglavlju knjige, na str. 35, to implicitno
čini u vezi sa diskusijom o „modistima“). Podudarnost o kojoj je reč tumači
se katkad direktnim, katkad indirektnim uticanjem Huserla na druge, katkad
paralelizmom tokova sličnih načina mišljenja u opštoj duhovnoj klimi vremena.
Po Bugarskom: „U jednoj ranoj i ključnoj fazi čak je bilo teško razlučiti fenomenološko
mišljenje od strukturalističkog, jer su se u nekim slučajevima iste ili
slične osnovne ideje javljale u oba idejna kruga“ (275). Podatak o kasnijim divergirajućim
kretanjima u lingvistici „... ne bi smeo da retrospektivno pomuti sliku
jedne ranije harmonije, koja se ocrtavala ne samo u neposrednom uticaju Huserla
na glavne protagoniste važnih evropskih strukturalističkih centara u nastajanju,
nego i kroz opšta obeležja intelektualne klime toga vremena“ (275). Što se, pak,
fenomenologije jezika tiče, Bugarski je ne smatra odveć produktivnom, dok zbog
nepostojanja moguće „fenomenološke lingvistike“, koja je tridesetih godina imala
šansu da se konstituiše, autor ove knjige izražava neskriveno žaljenje. Na str.
285 (kao i u narednom poglavlju na str. 293 i 297 – drugim povodima) Bugarski
bez rezerve kao argumentaciju u prilog uverenju u mogućnost povezivanja De
Sosirove i Huserlove misli navodi segment završnog suda iz De Sosirovog Kursa,
o jeziku kao predmetu „po sebi i za sebe“, koji je, inače, ili problematičan (u
pogledu autentičnosti i autorstva) ili barem kontradiktoran sa preliminarnim De
Sosirovim proklamacijama o lingvistici kao delu semiologije, discipline sa zadatkom
da ispituje život znakova u društvenom životu. U svakom slučaju, ovo se
poglavlje čita s neotklonivim uzbuđenjem, postavlja pitanja, izaziva nedoumice,
pobuđuje iznenađenja, upozorava i obaveštava, i kao izraz slobodnog, pronicljivog
mišljenja na pravi način uvodi čitaoca u završno poglavlje knjige.
I dok se za prvo poglavlje knjige moglo reći da je neke vrste sintetizovana
istorija dosadašnjih bavljenja jezikom, poslednje njeno poglavlje (XI O predmetu
i životnom dobu lingvistike) nameće se čitaočevoj proceni kao izvanredno kondenzovan
pregled aktuelnih bavljenja jezikom i njihovih izvorišta (ono prvo, razume
se sa pretežnim rekonstrukcijskim i neevropocentričnim, ovo poslednje, sa
pretežnim sistematizirajućim i evropocentričnim pretenzijama u postupku). Razlučivši
prethodno pojam objekta od pojma predmeta u nauci, Bugarski u ovom
376