inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

postale kompleksne i raznovrsne multilateralne organizacije u oblasti proizvodnje,
trgovine, transporta ili finansijskog kapitala (Belic D., 1998: 2,3). Uobičajeni
kriterijumi za definisanje multinacionalnih kompanija jesu: broj filijala, odnosno
zemalja u kojima posluje, nacionalna struktura kapitala i upravljačkih tela, i
godišnji promet od inostranih operacija, koji mora da iznosi najmanje 35% od
ukupne prodaje i dobiti da bi se korporacija smatrala svetskom (Dymsza W.A.,
1972.). Imajući u vidu navedene kriterijume sledeća definicija multinacionalnih
kompanija može se smatrati najpotpunijom: “To su kompanije koje raspolažu
proizvodnim kapacitetima “ćerkama” u više zemalja, godišnji promet penje se na
milijarde dolara, izvode velike poslovne, finansijske i investicione poduhvate van
zemlje gde je njihovo sedište, imaju centralistički organizovano poslovanje pa
njihovi ljudski i finansijski potencijali čine povezanu celinu čije je delovanje
uokvireno elementima zajedničke strategije (Belic D., 1998: 8,9).
Korporativni sektor i transnacionalne korporacije se sve snažnije nameću kao
ključni akteri globalizacije, shvaćene kao proces razvoja jedinstvene svetske
privrede i modernih tehnologija utemeljen na principu ekonomske efikasnosti.
Transnacionalne kompanije imaju ogromnu moć u savremenom globalnom
poslovnom okruženju. Neke od transnacionalnih kompanija imaju godišnje zarade
koje prevazilaze celokupan nacionalni dohodak zemalja u razvoju. Transnacionalne
korporacije danas kontrolišu većinu svetskog ulaganja kapitala, tehnologiju i
pristup internacionalnim tržištima. Na primer, već 1999. godine je 142 od 200
vodećih transnacionalnih preduzeća bilo poreklom iz samo tri zemlje: Sjedinjenih
američkih država, Japana i Nemačke, a od 100 najsnažnijih privrednih subjekata na
svetskom nivou 51 su bile transnacionalne korporacije (Steger, B. Manfred, 2003:
48). 47 Transnacionalne kompanije su konsolidovale svoju proizvodnju na sve više
deregulisanom globalnom tržištu rada. Postojanje jeftinog rada, sredstava i
povoljnih proizvodnih uslova na nerazvijenom svetskom Jugu su pojačali
pokretljivost i profitabilnost njihovog kapitala. Njihova mogućnost da razbiju
proizvodne procese u mnogo zasebnih, dislociranih faza u svetu promenilo je
prirodu globalne proizvodnje. Ovakve globalne mreže transnacionalne proizvodnje
omogućile su transnacionalnim korporacijama kao što su Nike, General Motors i
Volkswagen da proizvode, distribuiraju i plasiraju svoje proizvode na globalnom
nivou. Takođe, ove transnacionalne proizvodne mreže povećavaju snagu globalnog
47 Multinacionalne kompanije alociraju resurse bez obzira na državne granice, ali su njihovo
vlasništvo i menadžment nacionalno uslovljeni. Time se potvrđuje shvatanje o njihovoj nacionalnoj
prirodi izraženoj kroz jednonacionalno rukovodstvo i kapital, odnosno da se ne osnivaju već nastaju
jačanjem jedne nacionalne kompanije (Robert S.H.,1994.). Njen ciklus proširene reprodukcije jeste
obeležen međunarodnim elementom, kroz kombinovanje domaćih privrednih resursa sa inostranim
kapitalom, radnom snagom i sirovinama, ali u pogledu svojine i donošenja odluka preovlađuje
grupa tj. kapital iz zemlje porekla matične kompanije. Suprotno je mišljenje Ujedinjenih nacija koje
smatraju da je kapital multinacionalnih kompanija vlasništvo subjekata različite državnosti. (Belić
D., 1998.:6) Kao strani ulagač, multinacionalne korporacije konkurišu domaćim investitorima uz
pomoć oligopolističkih prednosti – veći i jeftiniji izvori kapitala, kursni rizik i čvrstina valute kojima se
diže nivo profita, sposobniji menadžment, superiornija tehnologija, marketing, dostupnost sirovina
(kontrola nad finalnim tržištima, transportom, preradom, eksploatacijom i plantažama), tržišna moć
zasnovana na svojinskom pravu proizvodnje određene robe i pregovaračka i politička moć.
138