inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

U literaturi se ekonomska tranzicija 26 ovih zemalja i njihova integracija u
svetsku privredu tretiraju kao dve strane istog novčića: dakle, njihova tranzicija
nije moguća ukoliko akteri ovog regiona ne participiraju na svetskom tržištu
dobara, usluga, kapitala i rada, i obrnuto, ne može se postići konkurentnost u
međunarodnim okvirima ukoliko date privrede ne postanu tržišne.
Isto poređenje je moguće napraviti i kad je reč o vezi tranzicije i pristupanja
EU – osim političkih kriterijuma, te usvajanja acquis communataire, ispunjavanje
ekonomskih kriterijuma (tržišna privreda i sposobnost da se izdrži konkurentski
pritisak unutar EU) se smatraju izuzetno važnim preduslovom, jer nijedna zemlja
neće biti u stanju da postane članica Unije ukoliko suštinski nije dovršila proces
ekonomske tranzicije (pristupanje EU se smatra finalnom (završnom) fazom
tranzicionog procesa; Mrak, 2000, str. 20).
Imajući sve navedeno u vidu, različite brzine integracije pojedinih privreda
objašnjavaju se sledećim faktorima: dostignutim nivoom tranzicije, ostvarenim
stepenom institucionalne integracije (za koji su od posebnog značaja pregovori sa
EU), geografskom pozicijom zemalja (udaljenošću od glavnih trgovinskih
partnera).
Shodno indeksima integracije, 27 tranzicione privrede su imale veoma nizak
inicijalni nivo integracije u poređenju sa drugim regionima, potom su krajem
prethodnog veka (posmatrane kao celina) ostvarile značajan napredak, ali su i dalje
prisutni dispariteti među zemljama u brzini njihove integracije.
Situacija je, ipak, u pogledu ovih zemalja nešto bolja u odnosu na ostale
zemlje u razvoju, pre svega zbog činjenice da, za razliku od globalizacije, evropske
integracije pored prilagođavanja u ekonomskoj politici 28 uključuju i institucionalnu
transformaciju. To je, uostalom, usaglašeno sa konsenzusom postignutim u pogledu
većeg značaja institucija za razvoj (Rodrik i Subramanian, 2003) u odnosu na
ranija insistiranja na ulozi reformi i promena u ekonomskoj politici (u tom smislu
«integracija je pre instrument izbora nego stvaranja ili preuzimanja neke politike
ili, drugim rečima, uticaja politike» - Gligorov, 2007, str. 284).
Institucionalna transformacija zemalja u tranziciji odigrava se u okolnostima u
kojima su, prevashodno, prisutni uticaji integracionih procesa u EU, ali i znatno
26 Nazivom «zemlje u tranziciji» bivše centralno-planske privrede su, zapravo, dobile neadekvatnu
etiketu. Tranzicija je proces koga nisu lišene ni mnogo razvijenije zemlje. U zemljama Centralne i
Istočne Evrope ovaj proces je imao za cilj njihovu konačnu (nebitno kojom brzinom izvedenu)
transformaciju, koja za rezultat daje takvu reformu sistema da isti dobija odlike tržišne privrede. U
tom smislu, njihova tranzicija bi se pre mogla okvalifikovati kao revolucionarna i radikalna (shodno
osobenostima) u odnosu na evolutivnu tranziciju razvijenijih tržišnih privreda.
27 Da bi se kvantitativno merio ostvareni nivo internacionalizacije, Svetska Banka je konstruisala
indekse integracije koji pomažu da izračunamo inicijalni nivo i brzinu integracije (ovi indeksi se
izvode iz direktnih mera integracije – poput odnosa trgovine i SDI prema GDP, ali i iz indirektnih
mera – kao što su kreditni rejting, tarife i slično) – Mrak, 2000, str. 17.
28 Ovde se, uglavnom, pretpostavlja da je (aktivan) proces kreiranja politike «rezervisan» za razvijene
zemlje, dok tranzicione i druge zemlje u razvoju imaju pasivnu ulogu (jer preuzimaju politike koje su
razvijeni osmislili za njih). To naravno ne znači da su u svim segmentima odnosi moći aktivnih i
pasivnih učesnika tako asimetrično raspoređeni (Gligorov, 2007, str. 262).
231