inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

Interesantno je napomenuti da jedna studija, koju su izvršili Figlio i Bloningen
1999. godine [2, str. 21] na primeru američke države Južne Karoline, ukazuje da
strane direktne investicije ostvaruju niz negativnih efekata na državni budžet i da je
taj negativni uticaj veći u odnosu na nove domaće investicije. Ne samo da generišu
veće odlivanje prihoda (jedno strano preduzeće prosečne veličine utiče na
redukciju per capita prihoda za 1,2%, dok domaće preduzeće samo za 0,1%), već
prouzrokuju i dodatne izdatke na ime ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje, čak i
pored toga što ova ulaganja mogu imati indirektne koristi za jednu ekonomiju.
Rezultati izvršenih istraživanja ukazuju da privlačenje inostranih kompanija,
posmatrano sa aspekta javnih finansija, ne predstavlja “igru sa nultim rezultatom”
(engl. “zero sum game”).
Poreska politika i olakšice mogu biti praćene drugim, manje vidljivim
dodatnim troškovima. Njihova efikasnost u velikoj meri zavisi od sposobnosti
poreskih vlasti da identifikuju “pozitivne eksternalije” koje generišu strane direktne
investicije i da na osnovu toga odrede onaj kvantum fiskalnih olakšica potreban za
stimulisanje investicione aktivnosti inostranih investitora. Nije redak slučaj u
praksi da se šeme poreskih olakšica zasnivaju na nedovoljno jasnim procenama
potencijalnih eksternalija, kao i pretpostavkama kreatora ekonomske politike o
mogućnostima privlačenja određenih vrsta investicija.
Poreske olakšice mogu biti praćene i distorzivnim efektima na alokaciju
resursa. Distorzivni efekat fiskalnih olakšica na alokaciju resursa naročito do dolazi
do izražaja ukoliko one skreću investicione odluke multinacionalnih korporacija.
Olakšice mogu takođe ostvariti kontraproduktivni efekat na razvoj privrede zemlje
domaćina, ukoliko stimulišu priliv onih investicija koje nisu u interesu razvoja
privrede, naročito u onim zemljama gde osnove funkcionisanja i razvoja privrede
još nisu postavljene (kao na primer, politička i makroekonomska stabilnost).
S druge strane, prilikom procene fiskalnih olakšica manje se postavlja pitanje
njihove efikasnosti u ostvarivanju postavljenih ciljeva od mogućnosti efektivnog
upravljanja njima. Fiskalne olakšice su praćene velikim administrativnim
troškovima i, usled toga, moraju biti više nego marginalno efektivne kako bi se
pokrili troškovi njihove implementacije i ostvarile neto koristi za privredu u celini.
Posmatrano sa tog stanovišta, valja napomenuti da postoji razlika između
diskrecionih režima, u kojima se prilikom odobravanja fiskalnih olakšica vrši
procena svakog slučaja ponaosob, i nediskrecionih režima, koji se zasnivaju na
davanju fiskalnih olakšica kompaniji koja podmiruje utvrđene zahteve. Poteškoće
koje se javljaju prilikom upravljanja diskrecionim režimima rezultiraju u povećanju
barijera i neizvesnosti za investitore, što skupa deluje na povećanje ukupnih
troškova preduzimanja investicija u jednoj zemlji. “Diskrecioni režimi fiskalnih
olakšica u nekim slučajevima postaju pravi izvor korupcije, sprečavaju ulazak
željenih investicija i ostvaruju štetne efekte na proces razvoja konkurentskog
tržišta, i kreiranja adekvatne ekonomske politike zemlje domaćina. Za razliku od
diskrecionih, automatski režimi fiskalnih olakšica se lakše implementiraju i sadrže
sledeće poreske olakšice: investicioni poreski krediti, ubrzana amortizacija i
181