inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

nisu postojale i preduzeća nisu iskusila bilo kakve sankcije usled neispunjenja
ugovora. Traganje za dobavljačima bilo je neformalnog karaktera, što je dovelo do
stvaranja neformalnih mreža između preduzeća, obično zasnovanim na ličnim
kontaktima i ponavljanim interakcijama. Na taj način, iz tog perioda, tranzicione
privrede nasledile su sistem neformalnih mreža, putem kojih su preduzeća, lokalne
i državne vlasti obavljale koordinaciju ekonomskih aktivnosti [Reiser, 1999].
Diktatura vladajuće političke partije velikim delom je uzrok današnjeg nepoverenja
u državu, s obzirom da je uticala na to da se društveni život odvija isključivo u
intimnim krugovima porodice i najbližih prijatelja, nego li u različitim društvenim
udruženjima i asocijacijama koje su mogle da imaju politički karakter. Zbog toga
se može zaključiti da je poverenje, tj. socijalni kapital u uslovima centralnog
planiranja bio nizak. Bilo koji oblik društvene interakcije, koji bi mogao da
potpomogne jačanje i reprodukovanje poverenja bio je ograničen. Naime, sve su
brojnije teorije na temu odnosa nedemokratskog režima i socijalnog kapitala, koje
se svode na jednu glavnu nit: diktatura uništava socijalni kapital, dok neke vrste
totalitarnih društava, kao što su bila komunistička čak i stvaraju uslove koji
pogoduju izgradnji negativnog socijalnog kapitala [Paldam, Svensen, 2001]. Nakon
pada režima, socijalni kapital može da se razvija u negativnom pravcu i postane
kočnica ekonomskom razvoju. Ovom činjenicom može se objasniti pojava
karakteristična za većinu tranzicionih zemalja – narastanje korupcije, rent-seekinga
i kriminala. Treba istaći da se tranzicione zemlje nisu mogle pohvaliti nekom
tradicijom jakog civilnog društva ni pre komunističkog režima. Carska Rusija bila
je tipičan primer represivnog i centralističkog sistema. Zatim, 70 i više godina pod
socijalizmom sistematski se radilo na eliminisanju svih vanpartijskih socijalnih
struktura i privatne inicijative. Formiranje nezavisnih udruženja i organizacija bilo
je zabranjeno i strogo kažnjivo. U toku ovog perioda ljudi su naučili da ne veruju
nikom. U želji da kreiraju «odgovarajući» socijalni kapital, socijalističke vlasti su
svaku inicijativu stavljale pod centralizovanu partijsku vlast i država je donosila
skoro sve odluke. Puno je napora uloženo da se društvo detaljno organizuje i
kontroliše sa centralnog nivoa vlasti. Kako se nakon Drugog svetskog rata,
sovjetski sistem organizacije društva proširio na mnoge zemlje u okruženju, one su
iskusile slična dešavanja, mada u nešto manjoj meri, što se tiče tolerisanja
privatnog preduzetništva ili odnosa prema religiji, tako da njihova civilna društva
nisu u potpunosti bila uništena. Na taj način je, do trenutka kolapsa komunističkog
režima uništen sav socijalni kapital. Pad zvanične nomenklature izazvao je
institucionalni vakuum, a pošto je prevrat bio nenasilan, u njemu nisu eliminisane
sve one strukture iz prethodnog režima koje su funkcionisale na granici zakona. U
toku tranzicije, one postaju pretnja ekonomskom razvoju, jer se pretvaraju u
narastajući negativni socijalni kapital. Ove činjenice mogu biti dokazane i
empirijskim podacima, koji pokazuju da je u tranzicionim zemljama sa niskim
ekonomskim rastom, nivo poverenja generalno niži u odnosu na razvijene zemlje,
dok postoji visok nivo negativnog socijalnog kapitala, meren indeksom korupcije.
Reiser [Reiser, 1999] razlikuje tri vrste poverenja u tranzicionim zemljama –
prvo je interpersonalno, vezano za porodicu i odnose bliskog prijateljstva, vezano
191