inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

Specifičnost Zapadnog Balkana je u tome što su njegovi procesi integracije
nešto drugačiji – s jedne strane su aspiracije koje tangiraju pristup Uniji, a sa druge
intra-regionalni procesi koji imaju za cilj da normalizuju ekonomske odnose nakon
perioda dezintegracije tokom 90-ih godina, ali i da pomognu u kreiranju
zajedničkog tržišta. Upravo kad je reč o ovim drugim procesima primetna je
prilična ambivalentnost, tj. iako ovaj vid integracije donosi izvesne pogodnosti, on
se tretira ili kao «kazna», a u boljem slučaju kao prelazno rešenje ka konačnom
cilju – ulasku u EU kao osobenu i daleko poželjniju regionalnu integraciju. Čini se,
da ove zemlje očito ne vode računa o napomeni da «prozor koji donosi prilike za
dobijanje fer udela u stranom kapitalu neće ostati večno otvoren» (SPSEE, 2004,
str. 6) s obzirom na činjenicu da globalna konkurencija znatno limitira sredstva
namenjena ovom regionu.
240
Zaključna razmatranja
U literaturi je manje/više postignut konsenzus da direktne koristi od
pogodnosti povezanih sa SDI prevazilaze troškove koji su s njima povezani
(Demekas i drugi, 2005, str. 3). Istovremeno, trenutno raspoloživi podaci ne
uspevaju da pruže preciznu sliku u odnosu između SDI i rasta (Jensen, 2006, str.
881), u smislu determinisanje okolnosti i preduslova bitnih da raspon između
ukupnih koristi i troškova bude što veći.
Imajući na umu uspešne primere poput Irske i Španije, većina Centralno i
Istočno-evropskih zemalja je posmatrala SDI kao univerzalni lek, preko potreban
da se ostvari brz ekonomski rast, pri čemu se zaboravilo na činjenicu da kakvo će
dejstvo iste prouzrokovati zavisi od inicijalnih uslova koji važe u zemlji u koju se
investira, ali i strukturnih promena koje je neophodno izvršiti.
Fundamentalni ekonomski faktori, kao što su veličina zemlje, jedinični
troškovi rada, nivo dohotka, raspoloživost resursa, geografska udaljenost, imaju
jednaku ili sličnu važnost za sve zemlje u tranziciji (Campos i Kinoshita, 2003).
U tom smislu se zemlje u tranziciji ne razlikuju mnogo od ostalih zemalja na
približno istom nivou razvoja – naime, dominantni motiv za investiranje u ove
privrede je «traganje» za tržištem, dok su prirodni resursi i ostvarivanje efikasnosti
daleko manje prisutni (osim kad je reč o zemljama Centralne Evrope). Njihov rast
do 2000. godine uglavnom se dovodi u vezu sa obavljenim procesima privatizacije
(što je u skladu sa tvrdnjom da se investicije u ove zemlje prvenstveno rukovode
«traganjem» za tržištem – Jensen, 2006, str. 901). 43
Pored tradicionalnih faktora, institucionalni preduslovi takođe predstavljaju
važnu determinantu SDI, što se pokazalo na primeru zemalja Jugoistočne Evrope,
43 Privatizacija je jednokratnog karaktera, te se, kao takva, ne može ponavljati sa ciljem da se
«olakšaju budući bolovi» - Jensen, 2006, str. 901.