inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

ovakav tip investicija doprinosi efikasnosti alokacije resursa, ali je skoro bez
ikakvog značaja za generisanje održivog rasta (Zakharov i Kušić, 2003, str. 13).
Povrh svega, u vreme kad je u ovim zemljama tranzicija aktuelizovana, stope
rasta svetskog GDP su opadale, a time i udeo SDI u GDP, što je predstavljalo
signal da je generalno prisutna manja spremnost za preduzimanje dugoročnih
investicionih poduhvata (Berthelot, 1999, str. 3). Na primeru zemalja sa periferije
EU se očito dokazuje tvrdnja da kašnjenje sa reformskim potezima i postojanje
institucionalne neizvesnosti simultano određuju manju atraktivnost ovog područja
za priliv SDI (Fabry i Zeghni, 2006, str. 11).
Po svemu sudeći, investicioni tokovi u zemljama Jugoistočne Evrope
poseduju čitav niz specifičnosti (Demekas i drugi, 2005):
- Ako se uporede per capita SDI (u 2003. godini), relativno je lako
dekomponovati ovu grupu zemalja u četiri različita «klastera»: prvi čine
Češka i Mađarska, prate ih Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Baltičke zemlje i
Poljska, zatim su u tzv. srednjem klasteru Bugarska, Rumunija i Makedonija,
a među onima koji definitivno zaostaju – Albanija, Srbija i Crna Gora, BiH i
Moldavija (demarkaciona linija na nivou od 1000 $ pokazuje da poslednja
dva klastera ne dostižu dati nivo per capita SDI).
- Kad je reč o izvorima investicija u datom regionu, primećuju se dve
interesantne tendencije: a) investitori u najvećoj meri potiču iz geografski i
kulturološki bliskih destinacija – Nemačke, Austrije, Italije i Grčke, a obim
SDI je proporcionalan veličini «potencijalnog» tržišta; b) zemlje koje su se do
pre nekoliko godina borile da «ugoste» investitore iz Zapadne Evrope (poput
Mađarske i Slovenije), postepeno se pojavljuju kao investitori u manje
razvijenim zemljama Jugoistočne Evrope 40 .
- Kad se napravi distinkcija između egzogeno datih determinanti SDI i
endogenih varijabli koje su pod kontrolom kreatora ekonomske politike, te
koriste stvarne vrednosti za prve i «najbolji» rezultati za druge (najveći nivo
razmene, liberalizacije trgovine i reforme infrastrukture, najniži troškovi rada,
carine i korporativna poreska opterećenja) moguće je odrediti potencijalni
nivo SDI (kao veličinu determinisanu dejstvom obe grupe faktora);
Upoređivanjem gepa između ostvarenih i potencijalnih investicija (koje bi se
mogle ostvariti ako se pravilno koncipiraju mere koje stimulišu njihov priliv,
tj. ako se primeni «najbolja praksa»), ustanovilo se da je isti relativno mali u
Centralno-evropskim i Baltičkim zemljama, za Poljsku i Srbiju je na nivou od
50%, a za Hrvatsku, Makedoniju, Albaniju, Moldaviju i pogotovo za BiH
nalazi se u rasponu od 64 do 82%, što znači da bi navedene zemlje mogle
40 Ovaj trend je u skladu sa tzv. modelom «letećih gusaka» po kom transnacionalne kompanije u
početku lociraju izvozno orijentisane ogranke nižeg tehnološkog nivoa u vodećim tranzicionim
privredama, da bi ih kad nadnice u datim zemljama porastu, premestile u one privrede koje imaju
niže troškove rada, a potom zamenile filijalama koje obavljaju aktivnosti daleko višeg tehnološkog
profila
236