inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

zemlje sa najpovoljnijim ekonomskim, imstitucionalnim i regulatornim uslovima,
ali neretko, na njihov izbor lokacije za investiranje utiču i kulturna obeležja zemlje
domaćina. U tom smislu, zemlje sa visokim nivoom poverenja trebalo bi da
predstavljaju atraktivnije destinacije za priliv stranog kapitala. S obzirom da
kulturne predispozicije leže u osnovi poslovne prakse, njima se može objasniti bar
deo razlika u visini priliva stranog kapitala, pored ekonomskih ili institucionalnih
faktora.
Poverenje i njegova uloga u odvijanju ekonomskih aktivnosti
Teoretske rasprave o poverenju datiraju još od pre nekoliko vekova, unazad
do Tomasa Hobsa i njegove konstatacije da usled nepostojanja međusobnog
poverenja između ljudi, dolazi do prevage “zakona džungle” i “rata sviju protiv
svih” [Hobbs, Leviathan, 1651.]. U ekonomskoj literaturi, Adam Smit je bio prvi
koji je sistematski proučio odnos između poverenja i ljudskog ekonomskog
ponašanja [Smith, The Theory of Moral Sentiments, 1759.]. On je ukazao na to da
u osnovi ekonomske aktivnosti leže društvene norme i moralne vrednosti, u čijem
bi odsustvu intezitet ekonomskih transakcija bio značajno smanjen. Nažalost, ova
njegova teorija pala je u senku mnogo poznatije njegove metafore “nevidljive
ruke”, pa i nije privukla veću pažnju ekonomskih teoretičara. Razlika u nivou
poverenja u različitim kulturnim sredinama i njen uticaj na razvoj kapitalističkog
načina proizvodnje bila je predmet proučavanja u Weberovom naučnom opusu
[Weber, 1904.]. Međutim, u poslednje vreme, poverenje postaje sve interesantnija
tema kako za ekonomiste, tako i za sociologe i politikologe, kao deo širih
razmatranja socijalnog kapitala, interpretiranog kao sistem društvenih veza i
odnosa, sa pripadajućim normama poverenja i reciprociteta, koje nastaju kao
posledica društvenog povezivanja i udruživanja. Fukuyama [Fukuyama, 1995]
ističe da iako se dobar deo ekonomskih rezultata može objasniti pomoću
neoklasičnog modela ekonomskog rasta, razlike u ekonomskim performansama
ostaju u određenom procentu neobjašnjive isključivo dejstvom ekonomskih
faktora. Kultura poverenja, po njemu, predstavlja zato determinantu ekonomske
efikasnosti nacije, jer poverenje direktno utiče na obim ekonomske aktivnosti,
organizaciju obavljanja transakcija kao i na stepen prisustva neproduktivnog
ponašanja.
Iako je uloga poverenja u podsticanju ekonomskog prosperiteta
opšteprihvaćena, teoretičari nisu postigli visok stepen saglasnosti kada je u pitanju
precizno definisanje poverenja kao i načini njegove izgradnje i akumulacije. Jedno
od shvatanja je da poverenje proističe iz porodice, s obzirom da je utvrđeno da je u
okviru ove društvene jedinice najlakše graditi poverenje, kao i da je njegov nivo tu
najviši [Durkheim, 1933]. Međutim, u praksi je vidljivo postojanje poverenja i van
porodične zajednice, kao što i između članova najuže porodice može postojati
visok nivo nepoverenja. U tom smislu, teoretičari koji se bave socijalnim kapitalom
ističu da je u pitanju “kontekstno-zavisna varijabla” [Coleman, 1988, Folie, 1999],
187