inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

opšte potrošnje (tj. ulaganje u obrazovanje i infrastrukturu) se moraju, takođe, uzet
u obzir.
Korišćenje investicionih olakšica u nekim zemljma uticalo je realokaciju
investicija i pojavu dezinvestiranja. U stvari, realokacija investicija od razvijenih
ka manje razvijenim zemljama ne predstavlja nov fenomen. To je globalni trend
koji se pojavio kasnih 50-ih godina kada je došlo do realokacije elektronske
industrije iz zemalja OECD ka novoindustrijalizovanim azijskim ekonomijama, a
potom i u druge brzo rastuće azijske ekonomije (Malazija, Tajland, Indonezija i
Filipini). Privučeni razlikom u troškovima poslovanja, inostrani investitori
preferiraju one lokacije na kojima će ostvariti veću efikasnost poslovanja.
Međutim, troškovne prednosti konkretne lokacije se vremenom pretvaraju u svoju
negaciju, budući da se sa povećanjem nivoa razvoja jedne ekonomije na osnovu
priliva stranih direktnih investicija, povećavaju i očekivanja u pogledu ostvarivanja
profita i, eventualno, troškovi poslovanja u odnosu na druge zemlje. Iz tih razloga,
neizvesno je da olakšice mogu zaustaviti realokaciju investicija i dezinvestiranje.
1) Uticaj lokacionih olakšica na međunarodne odluke o investiranju
Dugo vremena se smatralo da lokacione olakšice koje nude razvijene zemlje
ostvaruju manji uticaj na investicione odluke preduzeća (i ni u kom slučaju ne
deluju distorzivno na trgovinske tokove), dok zahtevi u pogledu izvoza
(uključujući i olakšice) koje postavljaju zemlje u razvoju ostvaruju veći uticaj (u
svakom slučaju ostvaruju distorzivni efekat na trgovinske tokove). Postavlja se
pitanje da li lokacione olakšice ostvaruju bilo kakav uticaj na donošenje odluke
multinacionalnih korporacija o izboru lokacije za investiranje?
U prvoj ekstenzivnoj studiji po tom pitanju, Reuber (1972) je, na osnovu
uzorka od 69 međunarodnih preduzeća, utvrdio da su samo u slučaju 10 preduzeća
olakšice ostvarile neznatno mali ili nikakav uticaj na donošenje investicione
odluke. U studiji se naročito naglašava da je “značaj olakšica očigledan ukoliko se
one pružaju preko trgovinske politike ili primenom poreskih mera. Sa druge strane,
veliki broj preduzeća je svestan mogućih nedostataka olakšica, te usled toga nerado
preduzima investicione projekte čiji krajnji rezultat zavisi od olakšica koje pruža
zemlja domaćin” [4, str. 129]. Rezultati do kojih je došao Reyber su kasnije
primenjivani kako bi se pokazalo da olakšice, same po sebi, ne predstavljaju
odlučujuću determinantu lokacije stranih direktnih investicija.
U drugoj značajnijoj studiji, Guisinger (1985) je izvršio anketiranje 30
multinacionalnih preduzeća postavljajući im pitanje u vezi sa donošenjem 74
investicione odluke u nekih dvadesetak razvijenih i zemalja u razvoju: “Da li će se
odluka o investiranju razlikovati ukoliko vlada zemlje domaćina umesto paketa
olakšica koju ove kompanije dobijaju prilikom investiranja, donese odluku o
ukidanju olakšica?” Odgovarajući na ovo pitanje, 50 od 74 investitora iz
primenjenog uzorka se izjasnilo da bi u slučaju izostanka paketa olakšica napustilo
169